Нова искра

В рој 18. и 19.

НОВА ИСКРА

С трана 313.

Фењера. иа ипак се сви предмети јасно оцртаваху. У прозорима на здању, које се подизаше на крају улице, сијаху светиљке, али им светлост трепташе као привид какав. То се здање све ближе и ближе, све јасније и јасније представљало Алберту. Али светлост ишчезе чим Алберт уђе у широке вратнице. Унутра је било тамно. Кораци звучно одјекиваху под сводовима, а некакве сенке, као плазећи, бежаху од његова нриступања. За што ћу овде? помисли Алберт: али каква га то неодређена сила вуче у просторије огромне дворнице. .. У њојзи је било некакво узвишење, а око њега стојали су ћутећи некакви мали л>уди. „Ко ће то да говори?" упита Алберт. Нико не одгосори, само му један од њих показа на узвишење. На њему је већ био некакав високи, мршави човек, са чекињавим косама и у шарену огртачу. Алберт одмах познаде својега пријатеља Петрова. „Чудновато! И он овде !" помисли Алберт. „Не, браћо !" говорио је Петров показујући на некога од њих: „Ви нисте разумели човека који живи међу вама. Ви га нисте разумели! Није он уметник који за бакшиш свира, не вргаи он то механички, није он луд, није он изгубљен човек. Он је геније, велики музички геније, који крај вас пропада неопажен и неоцењен." Алберт је одмах разумео о ком говори његов друг; али не желећи да га смета, скромно обори главу. — „Он је, као сламчица, изгорео од оног евећеног огња којему сви служимо", настави говорник : — „а он је испунио све оно чиме га је Бог надарио ; за то га и треба назвати великим човеком. Могли сте га презирати, мучити, понижавати" настављао је глас све јаче и јаче: „али он је био, јесте и биће нсизмерно више од свију вас. Он је срећан, он је добар. Он све нодједнако љуби или презире; а служи само оном чиме је од горе надахнут. Он љуби једно — лепоту, једино несумњиво благо у свету. Да, ето такавје он! Нице падајте сви пред њим! На колена!" повика громко. Али други неко тихо проговори из супротног угла у дворници. — „Ја нећу да падам пред њим на колена", говорагпе глас у којем Алберт одмах познаде Делесова. „Чиме је он велик? И за што да се клањамо пред њим ? Зар је живео часно и долично? Зар је био друштву од користи? Зар ми не знамо како је он позајмљивао новаца да их више не врати, како је своме другару узео виолину па је заложио ? (Воже мој ! Од куд он све то зна! помисли Алберт опустивши још ниже своју главу). Зар ми не знамо како је он подличио најништавнијим људима, подличио због новаца!" настављао је Делесов. „Зар не знамо како еу га истерали из позоришта ? Како га је Ана Ивановна хгела послати у полицију!" (Боже мој ! све је то цела истина ; али чувај ме, Воже, проговори Алберт : јер ти једини знаш загпто сам ја тако радио.) — „Престаните, стидите се, проговори опет глас Петрова: од куда вам право да га окривљујете ? Зар ви нисте живели његовим животом ? Нисте осећали његово одушевљење ? (Истина је, истина! шаптао је Алберт). Уметност је највиша манифестација човечје моћи. Она се поклања ретким избраницима, и издиже их на такву впсину на којој се у глави врти и иа којој је тешко остати здрав. У уметности, као год и у свакој борби, има јунака који се са свим предају својој служби и гину не достигнувши циља." Петров ућута, а Алберт подиже главу и громко повика : — „Истина је, истина!" али глас му умуче без зву ка... „То се не тиче вас, оштро се обрати к њему уметник Петров. — Да, понижавајте, презирите га, настави он: а од свих вас он је бољи и најсрећнији!" Алберт, слушајући са блаженством у души те речи, не могаше се уздржати, већ приће пријатељу и хтеде га пољубити.

— „Иди, ја те не позиајем, одговори Петров: иди својим путем, јер нећеш стићи... ." — Гле ти њега! нећеш стићи.. . раздера се трговчић на раскршћу. Алберт застаде, прибра све силе и, старајући се да не батрга, закрете иза угла. До Ане Ивановне било је још неколико корака. Из предсобља њезина стана падала је светлост на снег, а поред вратница стајале су једне саонице и кола. Хватајући промрзлим рукама за ограду устрча уза степенице и зазвони. Спаваћиво лице у служавке промоли се кроз ошкринута врата и срдито погледа у Алберта : „Не може! повика му : — нису ми казали да пустим", па затвори врата^ На степенице су допирали музични звуци и женски гласови. Алберт седе на под, па прислонивши главу на зид, затвори очи. У том тренутку гомиле несређених али већ познатих визија почеше га са новом силом облетати, па га узеше у своје вале и понесоше некамо у слободну и прекрасну област маштања. Да, он је бољи и најсрећнији! нехотице се понављаше у његовој уобразиљи. Кроз врата допираху звуци полке. Ти звуци такође говораху, да је он бољи и најсрећнији ! Са оближње цркве чуше се звона, па и она као да говораху : да, он је бољи и најсрећнији... Идем опет у дворницу! помисли Алберт. Треба Петров још о много којечему да ми каже. — У сали већ никога није било, а у место Петрова на узвигаењу је стајао главом Алберт и свирао на виолину исто оно што је пре тога говорио глас. Али виолина беше чудно опремљена: сва као да је била од стаклета. Требало је уз то да се обухвата обема рукама и да се полако притискује на груди да би могла производити звуке. А звуци ти беху нежни и заношљиви какве Алберт још никада не слушаше. У колико је виолину јаче стискао на груди, у толико је вигае осећао тугу и сласт. У колико се звуци громче разлегаху, у толико се брже разбегаваху сенке а јаче осветл>аваху дворнични зидова провидним сјајем. Али је било потребно веома пажљиво свирати на виолину да се не би разбила. Алберт је свирао на стаклени инструменат веома пажљиво и лепо. Свирао је такве ствари које је осећао а које никада више неће чути. Већ је почео да се замара, када га трже други удаљени потмули звук. То је био јек звона, јек који као да је говорио тамо негде у даљини: да, он вам изгледа бедан, ви га презирете, а он је бољи и најсрећнији! Нико више никад неће свирати на тај инструменат !" Ове познате речи учинише се Алберту тако умне, тако нове и оправдане, да престаде свирати и, гледајући да се не покреће, подиже руке и очи према небу. Осећао је да је изванредан и срећан. Не гледајући на то што у сали никога не беше, Алберт надме груди и холо подигнув главу стајао је на узвишењу да га могу видети сви. У један мах нечија рука дотаче се његових плећа; он се окрете и у нолусветлости угледа женску прилику. Она га је тужно посматрала и одречно кретала главом. Он одмах разумеде да је оно што је радио било рђаво и поче се стидети. „Куда ?" упита је. Она га још једном и дуго погледа, па тужно обори главу. То беше она, бага она коју је л>убио, и одећа јој беше иста, на белом нуном врату била је ниска драгоцена камења а дивне јој руке беху обнажене до вигае лаката. Она га ухвати за руке и поведе из дворнице. „Излаз је с ове стране!" рече Алберт; али она не одговори, већ смешећи се изведе га из I ње. Са прага угледа Алберт месец и воду. Али вода не беше доле као обично, а ни месец не беше горе, не беше бели круг на једноме месту као увек што је. И месец и вода беху заједно и свуда, и горе и доле и са стране и око обоје њих. Алберт се заједно с њом баци у месец и воду и увиде да му је сада могућно загрлити ону коју је љубио више свега на свету: па је и загрли и осети неисказану срећу. „Да није ово сан?" упита себе: али не! то је