Нова искра

Страна 334.

Н 0 В А И

С К Р А

В рој 20. и 21.

Она не одговори ништа. Наслонила се једном руком на ограду, придржавајући другом свој велики венецијански шешир на глави, па је подузатвореним очима гледала на леву обалу Дунава, по пшрокој пустој равници, поплављепој сунцем. Рогоз се нечујно лелујао. Више њега дизала се лака магла у неправилним, Фантастичним праменовима, час љубичаста, час плава. Поглед се ни на чему не зауставља, нигде ни тице, ни цвета, само се по каткад у даљини канда појаве кровови малих сеоских кућа, па опет брзо нестану. Сунце је све јаче сјало: спремао се топал јесењи дан. Топал, јесењи, златан дан, као што их има само у нашем крају. — Хајдемо доле, отац је сам. Он ћутећи пође за њом, нерасположен, а ни сам није знао зашто. Старац је седео на истом месту, с дебелом књигом у руци. — Седите овде крај мене, рече он. И одавде се све врло лепо види, зар не ? Мадлено, што не седнеш ? У друштву се и боље гледа. А ви, г. Иване, причајте нам сада штогод. -- С драге воље, г. проФесоре, само кад бих знао шта. — Причајте ма о чему, ви то врло лепо умете, рече Мадлена, седнувши крај њега. Он је пзненађено погледа : није се сећао да јој је икада ишта приповедао. Шта хоће тиме да каже? — Па причајте нам о себи, како сте провели ове две године, шта сте радили, понови стари господин склапајући књигу коју је читао. — Радио јесам, много. Имам доста ђака, па ми они задају посла и сувише. Осим тога радио сам још и друге ствари — Пишете још приче? запита га Мадлена. Он је опет зачуђено погледа, као и мало час. — Откуда ви знате да сам ја у опште икада писао приповетке? То вам никад нисам казао — Али сте можда казали ком другом; тек, ја знам. Знала сам већ одавно. — Ви канда знате ваздан ствари о мени, госпођице. Сад шта му драго. Јесте, дакле, писао сам и нишем још. Сад баш довршавам једну велику, велику приповетку, која се и мени самом допада. Ако хоћете, превешћу вамје, да је и ви читате. Он се насмеја из свег грла, па онда окрете разговор на другу страну, причајући им о себи, о својој отаџбини, распитујући за некадашње познанике из Париза, задовољан што може да се за часак опет врати у то старо доба, пуно тако пријатних успомена. А отац и кћи казивали су му наизменце све што је желео да зна, подсећајући га на лица која је готово био заборавио, оживљујући у њему слику која је у последње доба почела да се мути. Млади човек при томе осети колико се и он сам променио за то кратко време, откако су се растали. Скоро је све то било, и опет тако давно. Како је тада весео био и млад! Где је све то сада? Зашто се човек тако брзо мења, неосетно, без потреса, али стално? Стари господин Бернар, тај се ништа није променио, то је било очевидно. Добар, љубазаи, предусретљив, онај исти, који је Ивана, свог ђака, странца непознатог, увео у своју кућу у породицу, онај исти који му је до сада толико пута био на руци. Остадогае тако у разговору цео дан. Иван гледаше са задовољством у младу девојку. Била је час весела и насмејана, час канда замишљена: изгледало је као да се она

мења заједно с пределима кроз које су пролазили. Слушала је пажљиво све што је он говорио, упадајући му по некад враголасто у реч, па би онда наједаред, без икаква разлога, ћутећи устала са столице, наслонила би се на ограду и гледала далеко, далеко у напред, у непознат крај. Давно је већ нестало равница. С обе стране дизали се брегови, сви налик један на други, и опет сви различни. Дунав,-све ужи, хујао је ломећи се о камење, а с обале замишљено је гледало ио које сељанче у пенушаву бразду иза лађе. Време је брзо пролазило, а они то нису ни опажали; изненадише се, када се поврх шума поче да хвата иеразговетан, плавичаст мрак. После вечере г. Бернар оста унутра, а Мадлена и Иван попеше се опет на кров. Ћутећи су гледали у Фантастичне слике што су се ређале на обали. Све је било тако тихо, тако мирно, да се дуго ниједно не усуди да нроговори. — Господине Иване, хоћу да вас нешто питам, али молим вас, да ми искрено одговорите, рече млада девојка, примакнувши своју столицу њему ближе. — Хоћу, госпођице, ако само будем могао. — У чему сам се ја то-променила? Шта сте јутрос тиме хтели да кажете? Он јој у први мах ништа не одговори, већ је зачуђено погледа у очи, не би ли јој на лицу познао откуда јој наједаред то питање. Али не могаде ништа видети: био је већ густи мрак, а месеца нигде. — Ништа особито нисам тиме хтео да кажем. Свако се мења — Да, али сам се ја можда ипак мање променила, но што ви мислите. Можда ме пре две године нисте довољно ни познавали. — Познавао сам вас онолико, колико је то било могућно у приликама, у којима смо се налазили и у колико се у опште једна млада девојка може да познаје. — Ко зна ? Код нас је у кући било увек много света, моја старија сестра, две рођаке. На њих сте, наравно, више обраћали пажњу, јер су све биле старије од мене. То је управо и било ваше друштво, ја сам била још сувише млада. Ивану се учини као да је у њезиним речима било прекора, а у гласу горчине. Ипак ништа не рече, чекајући радознало шта ће даље да каже. Она настави. — Да, носила сам кратку сукњу и тиме је све речено. Али да су нешто сада. моје рођаке и моја сестра овде, да ли бисте и онда нашли какве промене на мени? Зацело не, и ако више не носим расплетену косу Ако промеиити се значи заборавити, ја се ништа нисам променила. Ја све из тога доба памтим. Сећате ли се оног лета пред ваш полазак што смо га сви заједно на мору провели? Сећате ли се оних шетња, сећате ли се оне буре, сећате ли се свега? Глас јој је био тако чудноват, да су и најобичније речи у њезиним устима носиле на себи неку тајанствену драж. Говорила је са слободом и отвореношћу, коју само младост даје. Сећала се свега, сваке ситнице, показујући тиме како је често на то мислила. Причала му је њихове заједничке шетње са најнезнатнијим појединостима: сумрак који се приближавао, бескрајно, неизмерно небо које се лагано спуштало, сву лепоту летњег дана који нечујно умире. А он је ћутећи слушао, чудећи се откуда она све то тако памти, назирући кроз њене чаробне речи причу у којој су