Нова искра

Врој 20. и [21.

НОВА ИСКРА

С трана 335.

њих двоје били најважније дичности, сањајући о срећи поред које је прошао затворених очију, постиђен што све то није сам још онда видео. Сваки час хтео је да је прекине, па је ипак ћутао, јер се бојао да каквом неумесном примедбом не нокажс како је све разумео. Она је све тише говорила, све тише придржавајући руком своју луду косу, коју је непрестано мрсио неки далеки ноћни поветарад. А кад ућута., Ивану се учини као да се пробудио из чудноватог, дивног сна. — Гледајте како је ово лепо, рече он и показа руком на десну обаау. Далеко, далеко, више једне тамне горе, појављивала се нека тајанствена светлост у широким зрацима који су покривали све висове, остављајући долине још у већем мраку. Велики, нун месед лагано се дизао на чистом хоризоиту. У тај мах, зачу се отегнута, јасна песма с предњега краја лађе. — Који је то језик? Ко то пева? запита млада девојка. — То је мој језик; не знам ко нева, неки путник.... — Чудновата. несма. Да слушамо. Иван одмах познаде босанску сетну песму и ако је никада дотле није био чуо. Старинска, невесела песма, нуна необјашњиве туге, сва испрекидана. — Хајдемо на предњи део да видимо ко је то, предложи Мадлена Ивану. На степеницама срегоше госп. Бернара који нође с њима, те идући све за несмом, која се још једнако чула, одоше сасвим напред, на сам кљун. Ту спазише на поду, крај једне велике гомиле наслаганих сандука и котарица, око двадесет младих људа у босанском оделу, н у њиховој средпни једнога старца, сигурно хоџу. Певач је и даље певао, али није кроз мрак могло да се види ко је, и ако је месец био већ високо. Иван им приђе и запита их куда иду. Они иснрекидано, неповерљиво испричаше, да остављају Босну што им се неће да служе војску под садашњом управом, да иду у Цариград, у Азију, за навек. И стари хоџа климну на то главом као да хоће да каже, да је ваљда тако суђено, а исти певач поче тихо да пева другу песму. Сви троје вратише се опет горе на своје место, Иван невесео. Жао му је било тих људи, воји су му можда били какав далеки, далеки род, јер су и његови стари били из Босне. Зазор му је било да странцима прича историју тих сиротника, знајући да не могу осећатп њихове јаде и да их не могу разумети. Зато поче готово шапћући, из страха да га не изда глас, угушујући све у себи што би могло да изгледа као огорченост или бол. Причао им је све редом, што су знали, што нису, мирно као да га се све то ништа не тиче. Њихова пажња и њихово ћутање давало му је све више слободе. Ни сам није спазио, да је из садашњостп прешао у прошлост, казујући им како је некада ту била велика српска држава и како је пропала.

Светислав Јовановић СРПСКИ СЛИКАР

Ну наједаред ућута. Чудноват умор обузе га, нека неодољива потреба да окрене разговор на другу страну. Али не могаде ништа да нађе а носле неколико обичних речи, сасвим незначајних, г. Бернар устаде. — Доцкан је. Хајдемо доле. При растанку Мадлена рече нешто оцу на ухо, на онда пружи Ивану две златне паре. — Подајте ово, молим вас, сиротим Босанцима, а ако питају ко им то даје, слажите их; реците једна Српкиња. И пре но што је Иван ишта могао да одговори, они обоје одоше у своју кабину. Оде онда и он доле, па уморно леже да сиава, трудећи се, да ни на шта ие мисли. Л.упњава точкова није му сметала, љуљање лађе опијало га је и сан инак не хтеде одмах да му дође. Дуго, дуго лежао је тако, док се најзад не номешаше сви утисци од тога дана у једном дугачком, пријатном сну, у којем је разговарао с Мадленом целу ноћ Сутрадан устаде рано, весео и задовољан. Лађа је стојала уз обалу, на некој малој \ станици. Путннка није било, само неколико дечака уђе с котарицама свежега грожђа. Он купи најлепше што нађе, на га однесе и даде Босанцима, заједно с новцима; немаде времена да се дуже с њима разговара, јер виде горе на крову Мадлену, те се одмах врати. Она му се учини још ленша но јуче, ленша но ноћас у сну. Хтеде то да јој и каже, али се уздржа. Нашто ? — Ово нцје више српска обала, рече после иоздрава. — Кад смо прешли границу ? — Не знам тачно ни ја, ноћас. Девојка се окрете задњем крају лађе, која се у тај мах опет лагано кретала, и гледаше замишљено у даљину, на српску страну. Затим запита: — Ви ћете с нама само до Ђурђева? Даље не можете? Кад стижемо тамо ? — Вечерас, око поноћи. Како брзо време пролази Она га ногледа право у очи, па климпу главом. — Да, брзо пролази, настави Иван, тако брзо, да ће ми, кад нрексутра опет будем био у Београду, све ово изгледати као сан. У тај мах појави се иред њима г. Бернар. Иван ућута и разговор оде на другу страну. Иван се осећао весео и ако га је сталио, као какав потајни бол, мучила помисао на скори растанак. Зашто време тако лети? Растаће се, а неће имати прилике да јој каже све што се у њему дешавало. То га је бацало у неисказаио очајање. Шта да ради? Зато се и сам чудио откуда му толико снаге да цео свој немир прикрије и да у привидној безбрижности, у веселом разговору проведе цео дан. Једаред се у мало не издаде. Више пуга у разговору отац Мадленин спомињао је неког човека, којега се он није сећао. — Ко је то? заиита Иван.