Нова искра

страна 336.

НОВА ИСКРА

Б рој 20. и 21.

Г. Бернар не одговори ништа, већ се насмехну, иогдедавши у Мадлену, а она каида неприметно поцрвене. Ивану се учини као да се нешто крај њега сруши и ипак, с очајним напором, поче да им прича неку веселу иричу, — Још само некодико сати, говорио је у себи, на ће свему бити крај. А при том није ни сам знао шта осећа, дали радост и.аи бол. Л.ак ветрић са обале доносио јо нејасне звуке околних седа, иза којих је лагано залазило сунце. Вече је долазидо, а Иван је био све немирнији. Одмах после вечере хтеде да предложи да иду горе на кров; неколико је пута био заустио, иа не смеде. Ако и отац пође? Мадлена је равнодушно седела, с мислима далеко. Он се иајпосле усуди: — Вече је тако лепо, хајдемо горе. Мадлена сама пође, старац остаде. — Шта ли ће сад да буде? питао се Иван, а срце му је лупало као манито. Кад су били горе, он се готово покаја. Није тачно знао ни шта хоће да јој каже, ни како да почне. Очајнички јо тражио ма шта, ма какав почетак, али све узалуд. Ћутање би и даље трајало, да га Мадлена не прекину: — Мени је данашњи дан још брже прошао но јуче, рече она и звук њезина гласа даде му наједаред све што је дотле узаман тражио. •— И мени, мени још брже. Никада до данас нисам тако јасно осетио, да време онда баш најбрже иде, кад бих га ја радо задржао. У осталом, свако уживање, ма и дуго трајало, кратко изгледа. Не знам ни сам шта да мислим: чини ми се да сам сад ушао у лађу и да сам ипак већ тако давно Свама заједио. И тек кад вас будем кроз иеколико сати опет оставио, осетићу истину. Свако се задовољство скупо доцпије плаћа. Он за часак ућута. Осећао је и сам, да му глас чудно звучи у тишини. — Живот тако брзо иролази; ко зиа кад ћемо се опет видети? Ви идете наједну страну, ја на другу, можда се никад нећемо више ни срести. И ништа не помаже: што мора да буде, мора. Доциије, кад остаримо, срећа се само мери по богаству успомена. То ме теши. Ако нкад будем иролазио овуда, све ће ме на овај наш пут подсећати. Не само то: свако вече, са истим овим поветарцем, са истом овом тишином, истом светлошћу стално ће да ме опомиње на вас Он је говорио све тише, не гледајући је, с очима управљеним у мрак. Његове рођене речи опијале су га тако да готово није знао шта говори. С десне обале, с једног крша, падао је шумно у Дунав невидљив поток, певајући дивљу баладу у ноћи. — Слушајте, рече Иван и наслони се крај ње на ограду. Мени изгледа да јасно чујем речи, неке стихове које сам канда негде читао. Зар не? Она махну главом. — Ви говорите чудне ствари, г. Иване. — Не, госпођице. Ако вам све ово чудно изгледа, то само значи, да ја не умем да кажем што осећам Чини ми се, да у даљини, са свију страна, чујем неку песму непознату, која о вами говори и о мени. Чујем што никада још нисам чуо— Изгледа ми, да сам све ово што се сада са нама дешава, већ једаред доживео, у истим приликама, с истнм појединостима, с истом тајанственошћу. Или сам

можда све то некада сањао, или читао у каквој старој, за борављеној књизи. Ко зна? Можда сам некада, у прошло доба, живео већ једаред исти овакав, какав сам данас, овде у овом крају, горе високо на каквом брегу, с вама заједно. Тада сам срећан био, али је доцније све то пронало; још се види растурено камење од нашега града. Све је давно ишчезло; једино још живи у мени успомена на те дане, покривена густим велом. Сећате ли се и ви свегатога? Мадлена ништа не одговори. — Хоћете ли да вам причам једну причу? запитаје оп готово шапћући, гласом којим говоримо сами са собом. Био некада млад везир, па се кренуо да срећу тражи. На пољу срете једну девојку и занита је за пут. Оиа пружи руком у даљину, он оде и никада се више не врати. Срећа, то јо била та девојка. Он ућута и нрви пут, после толиког времена, усуди се да је погледа. Никада у животу не могаде да заборави њено лице, блеђе но обично, чудновати блесак месечине на њеној коси, ни њезин стас, ни најситннју бору на хаљини, ни најмању сенку око ње. Стајао је тако крај ње, чврсто наслоњен на ограду, јер се бојао да не надне, осећајући како јој тело дрхти као лист. И време је тако пролазило... Звоно страховито зазвони на нредњем крају лађе. — Стигли смо, рече он и оде доле с Мадленом. Никада се доцније није могао да сети, шта је све још говорио с њоме и са оцем јој, ни како се опростио, ни како је изашао. Био је толико јак, да се за лађом ни окренуо иије, корачајући напред у мрак, тупо и укочено, као човек коме је умро неко. Није знао ни колико је дуго чекао на жељезничкој станици, ни како је ушао у воз. И тек када се нађе сам у вагону, тек онда осети, да је сада свему крај. Л.ежао је ту, као човек који се дигао из тешке болести, а очи му је скдапао бескрајин умор, налик на смрт. Отишла је и никад је неће вишевидети! И та једиа мисао, усномена на њу, убијала је у њему све друге жеље, све снове и све наде, за увек, за увек Цео живот и цела његова будућност изгледала му је као маглом иокривеио гробље. — Мадлено, никада те више нећу видети! Никада! Он метну лице међу руке и зајеца као дете, он који није могао да плаче ни онда, кад му је умрла мајка. Запшо 2аип1. - е ч 1 У ВЕЧЕ

(^лушам благе нобоске звуке, И 1медам вечерњи, тихи сјај; Миришу поља и луке, Мртва је тишина у бескрај.

Не дрхћу гранчице лаке... Орцу Ј е мио звездани зрак А машта тражи облако, Замишља вихор, буру и мрак! Сотеољании.

ФЕДОРА од АЛФОНЗА ДОДЕА

I. — Франсоа, ево Госнодина Вељона! Франсоа ди Брео, на овај живахан глас своје младе, вите жене која се појави међу цвећем на перону, диже се с траве на којој се играо са својом ћерчицом и пође према госту, пружајући му једну руку а другом нридржавајући