Нова искра

Број 20. и 21.

Н 0 В А

И С Е Р А

Страна 339.

споменик од камена иди крст од гвожђа нодигнут за спомен, обележавао је место на ком је тај и тај, вртар одатле и одатле, у Сен-е-Оазу, враћајући се с париских пијаца умро, прегажен точковима својих кола. — Умор шш ниће, каткада обоје... промрмља Вељон. Ди Брео ће на то одрепшто: — Кад спомену пиће, шта се чује о оном музичару Лујзину? Знаш оног Деварела, капелника, који ју је напослетку утешио у њеном удовању ? Прича се да су се тукли и опијали апсентом свако вече. Вељон се напрасито обрте; — Ко је то казао? Ко је то видео? Па и да је тако, шта је с тим? Федора је ипак била уметница с великим талентом, лепа и добра девојка, која те је волела како је најбоље могла, и то зацело вреди ово два три сата што јој данас поклањаш ... Пошто су ирешли царски друм, пријатељи се упутише једним од оних безбројних сеоских путева, врелих и пуних наслагане прашине, што се укрштају и губе у недогледу у овим пољима засејаним ражју и пшеницом која се сија и трепери на сунцу. Земља је горела. Ту и тамо шиљак од звонаре, ред дрвећа, или какав бео зид који је блоштио, прекидали су једнолику лннију хоризонта, али пут којим су они ишли никад није водио пут овога звоника, пут ове зидине. — Да ми не залутамо? рече ди Брео своме другу којп се био зауставио код једног нутоказа на раскрсници. Вељон га умири; он је врло добро познавао пут из Висуа у Шато-Фреје, пошто га је ту скоро прешао заједно са Аујзом. — Јер, замисли, драги пријатељу, да се она склонпла код своје сестре коју је мрзела, коју је сматрала за своју највећу непријатељицу, зато што је сирота девојка имала само једну жељу, једну наду, да тебе види. Кад сам је ирви пут походио, о том је говорила: „Ви разумете, мој мали Вељоне, рекла ми је са оном наивном љупкошћу коју јој трпљење дало, да он није могао доћи к мени кад сам рђаво живела, у пороку и чергашлуку; али сада овде, код породичних људи, код чиновника — моја ми је сестра толико пута рекла, благи Боже, да је њен муж чиновник — ништа га неможе уздржавати, је л' те ?" Ах! јадница, колико сам се намучио да је уверим да је то немогућно што она сања, да ноштен човек као што си ти ие може то учинити, и неће сигурно то учинити али све узалуд... Ди Брео који беше застао да запали цигару промрмља мало затим: — Па, зашто да се видимо? Шта имамо ми једно другом да кажемо? — Ах, знам ја шта ти јо она хтела рећи, и зашто је толико желела да те види пре но што умре. — Зашто? — Хтела је да те моли за оироштај... Да, да јој опростиш њена писма, њене претње и све лудости којима ти није давала мира. Признајем ти да сам је у њеној невољи, њеној грижи савести, ужасно слагао, ову јадну Лулу, уверавајући је да је све опроштено, заборављено. Али, зар ти мислиш да сам је се тим отресао! Кад је она најзад видела да ти нећеш доћи у Вису, да не можеш доћи, она је почела другу песму. Како жнвиш у Шато Фрејеу, како си се наместио, да ли свирате у вече, да ли мала личи на тебе... то су била њена непрекидна нитања. Ч.им бих дошао, само сам јој о том морао говорити. Затим, једног дана изјави како жели да види твоју кућу, само зидове, само врхове дрвећа. Тада сам увидео како се она вара у својој сестри. Сломљена и болесна како је била, оиа није могла путовати железницом; морала је цео пут прећи у колима, заваљена у јастуке. Ја могу рећи да је Марија Федор била пуна необичне благости и стрпљења, и да без ње Л.ујза никад не би задовољила своју ћуд. Пут доиста заморан п дуг. Али њој је све изгледало чаробно, све ју је заносило: онај први дах пролећа, весео и живахан, она млада трава која се свуда по пољима зеленела. Стали смо с колима у Боа-Марготу и сишавши ударисмо преким у трњак обраслим путем који се у околинп зове мртав пут. Овај пут обилази

око парка Шато Фреје и нас смо троје ишли тим уза зид загрејан од сунца. Ја сам се бојао да ме не опази који од твојих закуиника или какав раднпк из Фабрике, јер ме сви нознају. Срећом, тада су радили. Она се усхићавала при помисли да је оно грдно стадо у пољу, онај пастир и они велики нси, да је све то твоје. „Ах, како ми је мило! како сам задовољна!" говорила је она тапшући рукама као какво дете. Кад смо дошли до грабова луга, њен занос поста још већи. Ти знаш да се на неким местима место зида налази гвоздена решетка кроз коју се види двострук ред липа између којих се простире зелена трава. Гледајући нза решетке и удишући пријатан дах свега оног младог свежег цвећа што се расцветало под пролетњим сунцем, наједанпут зачух из даљине глас твоје жене која је лугом долазила к нама заједно с дојкињом и дететом... Једва сам имао времена да се склоним, оставивши Л.ујзу непомичну у наручју своје сестре. Нисам је пуштао из вида. Кад је твоја жена прошла, натрашке и ситно корачајући пред својом ћерчицом, на Л.улину лицу ниједна се црта није изменила. Али како је било тешко видети ове бледе и суве образе, ову маску смрти где кроз гвоздену решетку посматра оно што је најлепше у животу, све оно што јој је највише могло изазвати завист и тугу, срећно материнство и младост. Па кад је видела где долази девојчица, трчећи и тапкајући у својој дугој хаљиници, како је весело засјало лице ове неизлечљиве болеснице! Смејала се, плакала је, и бришући сузе говорила је тихо својој сестри: „Та погледни је, како је мила!... коса тако исто плава као у оца, на и чешља се као он. Ах, анђеле... анђеле..!" Узбуђење је било тако живо да смо је морали сву у дрхтавици и пружених руку отуда отргнути и однети у кола где је пала без сваке моћи. При повратку ни једне речи на целом путу није проговорила. Затворила је очи, миришући киту жутог цвећа које смо убрали с великог абоноса што је нремашао зид око Фабрике. Идуће недеље кад сам дошао — био сам уобичајио да је сваке недеље походим — нашао сам је као и увек у дну врта, у великој бледо зеленој наслоњачи, мрачна лица, танких, дугачких руку које су јасно показивале болиу исцрненост. Чинило ми се да је гледам у последњем чину Госиође с Еамелијама где јој је једина Декле равна. — Нећу више тамо ићи, рече ми поводом своје шетње у Шато Фреје... Сувише сам претрпела, сломљена сам... И снустнвши глас због вртара који је ту грабуљао, настави: Моја је сестра добро знала нгго ме је наговорнла на овај мут... Она је обрнула нож у моме срцу, и оштрица је тамо остала... Али, веруј, да јето неправда! Ову јадну Марију Федор, њену оданост за све време, сумњичити таквим новерством, тако заплетеном перФИдијом... У осталом сад ћеш видети Г-ђу Ретубл, и сам ћеш се уверити да је она добра и красна жена, која тако мало личи на чудовиште о ком нам је Лујза говорила, као што ова лепа кућа пред нама личи на тамнпцу у коју се јадна девојка, како је уверавала, затворила из љубави нрема теби. Ми смо већ ту, па ћеш видети. Баш на уласку у село, иза малог цветног дворпшта засађеног црвеним гераниумом, била је ниска и мала, стара бележникова кућа пре неки дан изнова белим окречена, са својим скоро обојеним шалонама и са сјајном бележничком Фирмом. И покрај жалости која је била у кући и црне чохе којом су била застрта врата, канцеларија, пуна света, радила је и данас, и кроз нола спуштене шалоне виделе су се главе нагнуте над рие хартије, чуо се млад мушки глас како диктује некаки акт док су гушчја пера шкрипала пишући. Доле у коридору са звучним и новнм подом спремљено ностоље чекала је на сандук; у дну кроза стаклена врата виделе су се зелене алеје у врту и црне силуете званица. — Чекај ме овде, рече Вељон остављајући свога прпјатеља у дворишту... Сандук још није снесен... замолићу да нам допусте да је видимо. Држим да ће имати још времена. Ди Брео потресен номишљу на овај последњи састанак стао је нестрнљиво да обилази око гераниума, слушајући како се иза њега, у канцеларији, писарн лагано разговарају.