Нова искра

С трана 340.

Н 0 В А И

С К Р А

Број 20. и 21.

— Хоћемо ли горе? запита свога нријатеља када се оиај тгајносле иојави испод црних завеса. Вељон промуца: — Не можемо... касно је. Ди Брео, не примећујући његову забуну, позва га, ништа не сумњајући, у врт где су били и остали. Он се можда није ни љутио, на крају крајева, што је избегао овај тужни састанак који је сматрао као једну дужност пошто је чуо за Лујзине последње дане и за неку као жртву што му је она ирннела живећи и умревиш код своје сестре. Али се страшно упрепасти кад виде да Вељон, место да пође, стајаше као укопан и збуњен пред њим као да је хтео да му препречи пут. — Но шта је? запита најзад. А Вељон, тражећи како ће да каже, испрекидана гласа и збуљена ногледа: — Драги пријатељу, нема то смисла... знаш какве су жене кад су у жалости... Ето, Марија Федор, Г-ђа Ретубл, која је увек тако љубазна, љути се на тебе што си оставио њену сестру да умре не дошавши ни једном да је видиш... Узалуд сам јој говорио и говорио због чега све тн ниси то могао учинити, и доказивао да је чак и твој данашњи долазак несмотреност нрема твојој жени и вашој срећи... Не вреди. Она је преко мере љута, неће да те видн и пре сама не би ишла на пратњу него ти да останеш. — Шта онда?... Да ли да идем кући?... Вељон се устезао: — Не знам шта да ти кажем... Кад иомислим да сам те нагнао па оволики пут а сада да ти не даду ни... — До гробља да одем, рече Франсоа ди Брео тужно се осмехнувши... На шта ћеш? Можда је и боље овако... Вратићу се кући лагано преко истих ноља којим смо и дошли, сећајући се у памети оно иеколико година, оног тужног одељка мога жнвота што ће га сада горе да законају. Он подиже очи к једном прозору на првом спрату, где се беле завесе, дотле радознало размакнуте, наједанпут снустише. Лујзина сестра хтела је да види утисак свога одбијања. Остати ту даље, било би сувише ниско. — Али није могућно, ти не можеш ићи сам, рече Вељои пратећн свога пријатеља на улицу... Вратићемо се заједно. — Не, немој... Ја желим да ти останеш овде. Мораш да будеш овде, да ме замениш све до кра,ја, особито ако је истина, као што ми кажеш, да је јадна девојка мислила на мене у својим иоследњим часовима... Хајде, врати се брзо, збогом. Држим да ћемо се идуће педеље видети... Ди Брео отвори капију на уласку и више дирнут него што је хтео да изгледа, брзо се удаљи. (НАСТЛВИЂЕ СЕ) У. Петровик. ЦРТИЦЕ И АНЕГДОТЕ из жинота змаменитих «људи у српс^ог народа. Роб бо само, кој си мртво штује, На нрошлости будућпост си снује. ПрерадовиА. Многи од нас зна но какав податак, или анегдоту, или карактеристику, што се односи на живот и рад појединих знаменитих људи из народа нашега. Многи су лично познавали многе наше знамените људе, а многи су о њима од других чули, те их знају из друге или треће руке. 0 нашим се знамепитим личностима често и прича и казује. Знање појединаца и причање и казивање њихово није довољно, јер је то сувише уског круга, и није ван опасности од заборава, а често се ствари и погрешно запамте. Сем тога савременици Милоша Великог, Вука Караџића, Бранка Радичевића, Његуша, Јакшића и т. д. и т. д.

већ су ретки. Савременици још старијих знаменитих људи још су ређи, и није далеко време кад ће их са свим нестати, а са њима и многи податак који се односи на живот људи с којима су они радили, које су познавали и о којима су знали или из сопственог сазнања или из причања. С тога ми је намера, ако поштовано уредништво „Н. Искре" одобри, отворити на овоме месту сталну рубрику, где би сваки, ко што зна, било из личног познавања, било но чувењу, о животу наших знаменитих људи, уписивао, те да се на тај начин сачувају од заборава миоге ствари које сад дшве усмено.*) Отварајући ову рубрику у „Новој Искри", нрилажем са своје стране ово што следи, надајући се да ће ове белешке и друге постаћи на изношење нових ствари и исправљање изнесених. Алексинац 24|Х 99. Тих. Р. Ђорђеви!..

Ннез Милош Велики Идући преко лета 1860 године за Алексиначку Бању Милоги Велики је прошао кроз Алексинац и одсео у кући среске канцеларије, сада основне гаколе. За време док се варош проламала од народног весеља и одушевљења, што је у њој Велики Гост, начелник окружни Павле Мутавџић, са чиновништвом и виђетптјим грађанима оде да се Кнезу поклоне и руку му пољубе. Кнез је имао на себи немачко одело, а на очима црне иаочаре. Седео је на доксату среске канцеларије, очекујући прилазак поклоника, који су се тискали по дворишту. Пошто Кнеза сви пољубише у руку он се окреиу начелнику Мутавџићу: — Је ли, началниче, а што су ти пеокопани кукурузи? Начелник се узврпољи, па се стаде извињавати овим оним. Кнез тада љутито поче да говори: — Србија је моја једна кућа, ја о тој куЛи морам бригу да водим, јер је тешко куКи где леба нсма, еве може да се аоднесе, али глад не може. Треба да урадиш, иа да ти роди! За три дана хоЛу да су сви кукурузи окоиани, је си ли чуо, началниче. Кроз три дана иослаКу комисију, иа ако не буду окоиани, обесиЛу те. Тада се окрете Хаџи Дини који је с њим путовао: — Је ли, Хаџи Дино, какви су кукурузи у Ресави? — Као гора, Господару, одговори Хаџи Дина. — Је си ли чуо, началниче, као гора, ама тамо људи урадили! После тога одмах начелник нареди, те су људи и који имађаху њива и који не имађаху и ноћу и дању копали, само да се поред пута, где ће проћи комисија, види да је Кнежева реч испуњена.

*) Захвални г. нроФ. Тих. Р. 'Ворђевићу отварамо но његовој пуно онравданој жељи рубрику за цртице и анегдоте из живота знаменитих људи у срнскога народа. Поред тога што верујемо да ће ова рубрика наћи својих сталних читалаца, молимо свакога, који би имао буди какав занимљивији прилог за исту рубрику, да га шаље уредништву које ће га нримати са захвалношћу и врло радо штампати. Не би желели да се овакви прилози ограниче само на знамените људе из Краљевине Србије, те с тога обраћамо нажњу Србима свима и свуда да бележе и да нам шаљу сваку занимљивију и значајнију ствар из живота наших великих људн. Уредииштво „Нове Искре"