Нова искра

Страна 330.

НОВА И С К Р А

Врој 20. и 21.

кажемо опо: У школи ниси много учио, али си у школи живота много научио, а то баш и јесте оно, што тебе уздиже и твоме огромноме раду придаје велику цону, а Теби вечну захвалност. Радио си на књизи пуних четрдесет година, — радио си као неуморна пчела у кошници, — а тај Твој рад, уродио је богатим плодом, јер си многе и многе стварн — како из наше црквене тако и из пблитичке историје „из тми забвенија" ослободно н осветлио, што би можда остало вечно у тами заборава, да твоја вредна рука није изнела ова драгоцена Факта из наше историске прошлости. За те труде Твоје, нека Ти је вечан спомен у српству и код српских књижевника! И за све те Твоје огромне и неоцењене заслуге Ти си стекао, Ти се и користиш не само поштовањем и љубављу васколиког народа српског коме припадаш, него си заслужио то поштовање н у људи и од науке и код других јевропских народа. Те твоје заслуге достојно су оцењене и са Висине Престола, а доказ је што родољубива Твоја прса красе сва одличја српска. Иека и Тебе и нас радује та Висока пажња и опште признање Твојих стеченнх заслуга! И нри свем том, што су овако велике твоје заслуге, ипак Ти си узор скромносги; јер скромност је твоја не иадмашна! Ти си — неједном, већ неколико нута иуђеи: да заузмеш највиши ноложај у црквеиој јерархији, — ту понуду ниси хтео нримитн, — једино из скромности, а вазда си говорио: „Да Ти, и у том скромном чину и положају можеш нослужити цркви и домовини својој." И зато ти хвала, учптељу скромности! И за ту скромност Твоју, црква ти се одужила колико је могла — украсивши главу Твоју архијерејском митром, — а то је: ирви и једини пример у српској цркви. Жнви смо, па ћемо и умрети... Сваки ће се својим делима аохвалити или иостидети... Теби ирииада ирво; јер цео век провео си у родољубивом раду за род свој. Слава Ти! и нека те Бог поживи онолико, колико Његовој свето.ј вољн буде угодно. У Београду На дан св. Еванђелиста и Аностола Луке 18. октобра 1899. год. За богословски колегијум Ректор Богословпје Архииандрит Кирпл. Тоилим честитањима уваженомо слављенику придружује н „Нова Искра" своје најлепше жеље и наде и нскрени узвик Слава!

У Ј Е С Е Н

х„

к.ладна јесен. Сунце пало Једва светлуца; А'У грудма срде стало Ко да не куца. Ждрали кликћу, мору теже С леишим надима; А моја се душа стеже Тајним јадима. Ах, и она има смела Воље, крепости; И она би жудна хтела Више светлости. 1899.

-°Ф<

Зна и опа да заплива Зрачном висином; Зна и оиа да ужива Аепшом истином. Летели би и ми светом Пуни радости, Да у мртвом срду није Живе жалости. Да врх села гробље није Ужас речити; И у њему хумка једна -■ Вол ми вечити. Вој. Ј. Мјти ћ.

ш-°-

живот ИЗ КЊИГЕ »ДРХТАЈИ ДУПТЕ«

'роз сјајну раскошну дворану хујила је глазба — дивна, страсвена а опет умилна глазба, која свлађује иамет, а плесаче и плесачице одушевљава. Неодољивом снагом вуче их у вртлог пдеса; ноге им се готово и не дотичу пода, а заборављају, да су тек у плесној дворани. Попут чаробне трубље зове их и мами глазба, а крај зида иа баршунастим наслоњачама веселе се мајке „срећи" своје ђеце. Жестоко се надимљу прса, плућа дрхћу, очи се склапају пред бајним, чаробним свјетлом, а ужарена лица горе од жеђе, страсти и силне уморности. Али страст слави побједу над умором. Нико не пита за уру — а вани се бори љута бура против прољетнога ускрснућа природе. Наједном престаде глазба на знак главара земље. Пред њим је стајао забринута лица његов побочник, док је високи господин читао службену брзојавку о смрти владарева сина. Још је двораном дрхтао задњи звук гусала као јаук на смрт рањенога дјетета, кад се наједном ускомешаше парови — вијест се раширила муњевитом брзином по дворани. До скора остаде дворана празна, а конобари и слуге, љутити што им измакоше богате напојнице, стадоше је чистити, утрнуше свјетло, а кроз отворепе прозоре навали у дворану оштри, ладни зрак... Те је ноћи владао готово мртвачки мир у великому граду ушљед смрти човјека, који је имао једном да постане владар. Испод високнх торњева и красних палача пролазила је силна ри.јека, бучећи у својем узиданому кориту. Као огромна црна змија вукла се ријека кроза град, а само неке днјелове њене расвијетљаваху јаке свјетиљкс са железничких трачница. Над цијели, тихи Загреб дигла се величанствена и стара првостолна црква, избочила се иа сву околицу, па дигла небу под облако високе, витке торњеве своје... Бура је иухала ненрестано, а оштри вјетар био је иомијешан леденом кишом, пахуљицама још преосталога снијега и честицама угљена, што је избацнвао жељезнички строј на трачницама. Јурио је кроза црну ноћ, остављајући за собом малене кућице жељезничких стражара и сиромашних радника, као да лети за вјетром у опкладу. Цијели дуги низ жељезничких кола јецао је нод властитом тежином, а на завојима чинило се, као да ће се тај дугачки црни ланац распасти у небројене комаде своје. Сву ту буку надјачаху сигналиа звонца, звонећи непрестано, а ипак оштро. Трачнице су се по мало шириле, свјетиљака бивало је све више, а влак је почео да иде лаганије. Оштро зазвижда строј три пута, а под тешким запорима зацвиљеше жељезни котачи и лагано уђе влак у станицу, гђе брзе слуге отворише путницииа врата, а угодна топлина гостинске дворане и мирис печења стадоше да драшкају огладњеле желуце богатијех путника. Далеко иза жељезничких трачница, гђе су се чули само још пошљедњи оштри звиждаји, покривао је иза зида на пб срушене колибе дјечак сестрицу која је умирала од зиме и глада.