Нова искра

Н 0 В А

И С К Р А

Страна 875.

и нечујно да симпатише с Морфеом; кадикад је само промрмљао: — хајдемо море да спавамо. Као да му два чина беху већ и сувише. Имао сам муке гуркајући га непрестано и опомињући га да не засшт, јер оне даме испред нас већ га узеле на око, већ га стадоше оштрије посматрати, осмејкивати се и он их већ стаде више интересовати него и сама представа. Чак и мени беше већ доста, а као и мало сувише од те представе, коју, не знам за што, назваше на објави и трагедијом и драмом и ако је то са свим нешто друго; али ја ипак хтедох и коју проговорити с г-|ом Розом, у првом реду као са Српкињом, а и као и с глумицом. Замолих г. Миларова, те после трећега чина одосмо на позорницу. Г-ђа Роза беше тако добра и дође из гардеробе на позорницу, где јој се приказах. На моја питања: — Је ли доиста Српкиња и из Н. Сада? одговори ми врло кратко: — Да. — Ви сте одавно дошли у Бугарску, као што ми рече г. Миларов ? — Не. Али ја вас познајем, и како сам чула да је дошао г. Мандровић из Загреба, и још један г. с њиме, одмах сам знала да сте то ви. — А откуда сте то знали ? Ви ме дакле знате ?! Госпођа ми остаде дужна одговор на последње питање и само погледа значајно по својој околини, — Ако бих смео запитати и ако бих смео знати: чија сте ви из Н. Сада? Г-ђа Роза погледа својим повеликим очима и опет значајно по својој околнни, погледа у мене и рече доста јасним гласом: — Ја познајем вашу г-ђу сестру из Н. Сада. Тончика Манојловић ми је чича. Ногледа још једном по околини, пружи ми смешећи се руку и оде. Из свега овога видех да је прошлост г-ђе Розе, а ваљда и садашњост јој, завијена и покривона неким густим велом тајанствености. Окретох се и приђох г. Миларову, који је дотле стајао с г. Стојановим и говорио с њиме о поновном ангажману за народну дружину. Сиђосмо се с позорнице, нозвасмо мога пријатеља и одосмоПосле те представе био је мој пријатељ веома нерасположен и готово се кајао што је и долазио. Ја сам гледао да растерам ту његову зловољу напоменув му : да и код нас има сличних дутујућих дружина и да треба да помисли: даје ово позориште у Бугарској. — Ама ови људи немају ии основнога нојма, шта је то позорница, а још мање, шта је то глумац! узвикну мој пријатељ сав разуверен у иоле добар глумачки материјел у Бугарској — и какав је његов прави задатак. — Чекај најпре да све видиш, одговорих му ја. Путујуће друштво као свако путујуће. Али ко зна шта ћемо још наћи и шта још можемо наћи у народној трупи коју Бугари гаје већ три године и који имају толико својих питомаца и питомица, које су слали на страну и на које су толико потрошили. — Хоћеш ли ти ићи сутра на оглед „Василисе Мелентијевне?" упита ме и добаци ми поглед пун сумње. — А ти ? Он ми не одговори ни речи, већ се окрете од мене и спусти се у постељу. Ја учиних за њим то исто, осећајући у себи неку особиту радозналост за сутрашњи дан,

Сутра дан, пре поласка, посматрах свога пријатеља и као мало и зачуди ме његово оклевање да одемо онамо куда је требало, и тек на моје наваљивање крену се. Тек да изидемо из каване, а пред нас момак г. Миларова, који нозва мога пријатеља своме господину. Моме пријател>у као да то дође врло згодно, пружи ми руку, замоли ме да свакако одем на оглед, стиште моју руку и оде, а Ја се пун жеље као и неке наде упутих живо дому „Славенска Беседа." Кад уђох у дворницу, затекох први чин огледа скоро већ при крају, те се спустих на једну столицу дубље у дворници. Члан, г. Златаров, с којим се бејах већ раније видео, јер беше дошао раније моме пријатељу у по ходе, као познанику још из Загреба, где је г. Златаров био једногодиптњи питомац и који је по нешто говорио српски, приђе к мени, поздрави ме и седе до мене. Ја сам већ био обратио сву своју пажњу позорници и ономе што се догађа на њој, осећајући сву тежину налога свога пријатеља, који ми је он ћутећки дао : да све добро узимам на око; да добро о свему промислим па да му доцније дам тачан извештај ; а осећао сам и његово чврсто уверење, да ћу ја то и савесно извршити. И ако бејах сву своју пажњу удвојио, само да што боље видим и чујем, те да што вернији извештај поднесем, ипак им је много сметало то, ваљда по примеру већине наших чланова, што игру своју само маркирају, а и говораху веома тихо , опет као наши, као да су огледи само за маркирање, а не да се баш јасно види, шта ће ко радити и како радити; да места морају бити јасна и разумљива као и покрети лица, да се мора говорити јасно, те да се према томе удеси и одреди висина и низина гласа, а тако исто и граница до које се сме ићи и да се према томе мора одредити и утврдити нагласак ппјединих речи и акценат појединих и слогова, јер без такога огледања и одређивања, постигли би огледи непотребни и сувишни. Огледи се не држе само за то, да се просто убија време, већ да од њих буде напретка, успеха и користи. А много ми је сметало, и то морам искрено рећи, и неподесност, незвучност и нелепота бугарског језика, поглавито у говору; и ако сам знао садржину дела и ако ми дикција у комаду беше позната и опет ми је то јако сметало, али ипак највише маркирање, и ако се одмах. видела јасна разлика између синоћњега и данашњега. Они глумци — задругари, они глумци — уметници, тамо у француском народном нозоригпту, у Паризу, према овоме јамачно и нису били прави глумци и прави уметници, кад су њима преко потребни безбројни огледи, и што више то боље, и још уз то и веома строги огледи, кад је ово овамо овако. По свршетку првог чина, сиђоше се сви чланови с позорнице; приђе ми г. Иван Попов, приказа ми се веома лепо и уљудно, а за кога већ бејах чуо да је и привремени редитељ, докле мој пријатељ не проучи дружину под својом управом и не одреди и не утврди најподоснијега и најпозванијега. Г. Попов повисока и добро развијенога стаса, сонорнога гласа, има врло пријатан и подубок баритоп, правилних и озбилвних црта у лицу, доста интелигантног изгледа, таман као створен за озбил.не карактерне улоге,