Нова искра

СтРАНА 364.

НОВА ИСКРА

ВРОЈ 22. И 23.

смелијом поезијом, јер тражи да постави за живот правила, осим ако се кадшто бави и тим што често у сукоб доводи идеје и с номоћу њиховом диже „сујетну" и сјајну прашину. У тежњи да нешто докучи ииспита грчки се дух радо бави историјом или историским појединим областима и гранама, као што су опћа историја, биографија, геограФија, историја просвете, историја наука, језиковна историја, критика, филологија, граматика, технологија, музика и ритмика са аиховим помоћницама. Иу правој књижевности господује „ученост", дакле и у поезији. Калимак, Филетас, Аполоније, Теокрит учени су људи. У љиховој поезији находимо поглавито успомене из лектире, или позајмиде или генијалне комбинације. Све су очевиднији недостаци грчкога духа. И раније грчки дух располагаше лакошћу пуном опасности, да т. р. у игри од једне идеје може прећи на другу, да живот сматра као какву позоришну игру коју гледа забаве ради. Софистика, пређе не толико много цењена и употреб.љавана, сада осваја земљиште на све стране, особито се прима међу људима, који беху вични препирању и научени да све ствари цене с гледишта уметности. С друге стране иа видик избијају неке особине, које се не слажу са самим националним генијем грчким. Природност и гипкост главне су особине овога генија, који се беше научио на „људске сразмере"; стоици још уведоше и укоченост. Он је владајући здравим разумом пређе био увек непријатељ претераности у осећању;сада мистицизам квари ову равнотежу. Грци никако не одвајаху идеју од форме, нити је у њих дотле било примера, да велики мислилац не буде у исто време и уметник. Али све чешћи бивају оваки примери; после се находе велики научници, историци и филозофи, који нису т. р. никакви књижевници. Осећај за уметност губи се и у оних, који су се с највише претенција истицали. Не умеју књижевно да обра1)ују своју грађу. Дело састављено из разноврсних одломака и састојака, нема више онакве самотворности, која би налик била на организам каквога бића. И језик се квари; све су чешће сложенице уместо простих речи, а оне су гломазне и неспретне, и немају ни јачега значења. Реченица је претрпана многобројним безбојним, апстрактним изразима, ишарана неразумл>ивом техничком терминологијом за оне који нису у ствари посвећени. Доста има дела, али је и та плодност сведок непроизводности. Оне пластичности и оне савршености којима се одликују дела из доба мушкога стварања и праве плодности, није опазити ни на најбољим делима. Ове се декадептске особине грчке литературе последп.их векова обично објашњују оном исцрпеношћу, изнемоглошћу што наступа после периоде плодности и животворне радености. Према том би и грчки дух био уморен. Ну дубље треба тражити узроке, ако се хоће да се објасни ова радикална промена. Ово пада у исто доба када и један епохалан догађај: прекид сваке свезе између књижевности и између народнога живота, — између књижевника и између публике. Од својега је почетка до свршетка атичке периоде грчтса литература у основи народна. Она је намењена целоме народу. Пошто јој је извор у његовим сновима, у његовим аспирацијама, у потребама колективне му душе, заједно се с њом и мења и служи увек као огледало њезино. Верска предања, митски умотвори, легенде, раширене по свему грчкоме свету, грађа су песмама, које стари аед понављаше на јавноме месту, гледајући исте вале, под истим небом, где су и поникле. Лирска песма на светковини у општини, пред многобројним народом, слављаше победиоца-атлета на великим играма, и част победе приписиваше чак и јунаку (ероју) који је град основао, и боговима, који су тај град заштићавали. Из тих истих легенада црпе грађу драма; у љој пред сабраним Јелинима раде и говоре они стари јунаци, које народ сматра као своје претке. Политичко беседништво у Атипи одржава страсти народа — пука, пригодно бе-

седништво служи као панегирик граду и др., историја записује његову срећу и несрећу. У разговору с ученицима Сократ се шета поред Илиса или, ходајући кроз чаргпију, где га сви познају, и знају за његову пословичну ружноћу, час улази у радионицу некога мајстора, час препречује пут мимопролазницима и нагони их да се на улици с њим препиру. Од других се грађана ничим не разликоваху песник, историк, филозоФ, књижевник ; и дужности су им исте: они заједнички суделују у свима јавним и државним пословима. Служећи као судија, војник и државник и кн.ижевни човек никако не може замислити да се његови интереси могу одвојити од нар.одних интереса. Да одвећ не претегну и код њега спекулативгш тежње његове мисли, да се не вине у беспредметне сањарије и у пусту играчку самога духа, — то не допушташе навика да ради, ток практичнога живота, погодбе стварности, с којом стајаше у непрекидноме додиру. Имајући на уму народ, све људе, он говори простим, конкретним језиком, који се све једнако обнавља и подмлађује, јер се непрекидно ствара инстинктивно, за то га сви могу и разумети. Он од народа узима мисли и речи, т. р. оне к њему доспевају из саме земл.е. Будући, у непрекидном додиру с народом, он од њега црпе надахнуће, од њега усваја мисли и осећаје, који су се поступно и лагано развили; и задовољава се да их народу врати, ударив на њих жиг своје личне позајмице. Тадајекњижевност израз народне душе, у такој је чврстој вези са животом народним у разноврсним и многобројним појавама његовим, са верским, политичким, војничким, трговачким животом његовим. Што је из народа узето, у народ се и враћа. Од Ш в. нема ништа налик на то. Још од победе Александрове, под маћедонским игом, Атина је само једна пропала и опала варош, која је жива потврда закону, по ком литерарни утицај не може преживети војнички пораз или губитак политичке моћи. За то што више но и која друга варош има лепих споменика из прошлости, и што је у њој још буднији дух но на коме другом месту — још је кадшто походе. Али нема онога духа који оживљава и покреће; сав се живот и покрет одселио у Александрију, Антиохију, и Пергам. Из своје земље ишчупан и у друго земл,иште пресађен јелинизам, огледа да поново расцвета у овим новим домовинама. Али овде нема старих предања, нема оних заједничких интереса. Народ је само шарена, космополитска гомила, која једино води рачуна о материјалним потребама. Нити разуме језика, којим говоре књижевници, нити је то његов језик. Не може бити веће иоцепаности: премда се сваки час на улици сусретају; ови људи немају ништа заједничко, сасвим су једни другим непознати. Књижевник нема на уму већи део публике, народа, остаје му да се обрати само оној четици људи што се још интересује о књижевности. У овом уском кругу опажамо две врсте читалаца: двор, грчки по васпитању и образовању, а којем се свиде сјајне књижевне форме, световне природе, и прави људи од каиге, који живе у засенку библиотека и школа, који све време проводе читајући, пишући и у диспутима. То су, како бисмо данас рекли, светски људи и људи од заната. Писац у том налази утеху, што има тако мало читалаца, као да су то тобож све одабрани читаоци, и ласка себи, да њихов квалитет пружа велику накнаду за њихову малобројност. Он се поноси што има посла с павлаком друштвеном, елитом. Ме1)утим у том и јесте његова несрећа; ту је клица злу, које ће донети многобројне непријатне и штетне последице. Прва је од тих штетних последица, што ни сам писац много не цени човека. АлФр. Кроазе то је лепо овако тумачио: Не зато што би се рекло, да је тада сваки човек мање интелигентан, мање раден, мање учен од својих предака; већ што међу књигама, у школи или у свом ужем кругу, на дворским забавама он не живи онаквим потпуним животом, који би био онако племенит, као што