Нова искра

Страна 392

НОВА ИСКРА

Број 24.

и онда, глас му је дрхтао, а срце му снажно закуда кад рашири своје руке и рече : „Здраво, Густаве ! Да ли ћеш моћи издржати коју недељу дана код нас стараца? Давно је, мали мој, од како ниси јео у овој кући божићног колача." Мати ништа не рече, али кроз низове бора на њезину старачком лицу као да прође зрак светлости, нарочито још кад у нежном приливу материнске љубави стеже јединца на своје срце. Наступи вече. Није било ни једне речи о догађајима између оца и сина. Сина је само љубав дочекивала куда год би се окренуо. Она је сијала испод густих очевих обрва исто као год и у нежном и милом материну осмеху. Чак и верне старе слуге сијаху од радости што им је опет дошао г. доктор. А када изађе у двориште да гледа како врапци траже зрневља у сноповима сламе, стари Каро затресе својим ланцем, подиже се на задње шане и радосним лајањем јављаше да се и он добро сећа свога господина који је увек имао и лених речи и нежности за свог старог пријатеља и љубимца, кад год би пролазио поред штенаре. После тога приђе му капетан, удари га по плећима и рече .• „Густаве, не мисли да је детињарија твоје старе матере, јер и мени се баш хоће да опремимо јелку онако као некада, докле си још мален био. Јелка је већ у спремишту.... Па, Густаве, хоћеш ли да је окитимо као пређе ?" Он је, збиља, и сам то желео. Чудновато је, али ова „тамница", кућа родитељска, не изгледаше му тако тесна као некад. Можда се коликогод и раширила од како је отишао из ње. Осветлише јелку. Густав седе за бадњидански стоСвеће бацаху светлост на старце : мати је неуморно вадила све што је било најлепше, а отац је полако, дубоко и достојанствено извлачио димове из нове лул.е што му је као божићни поклон донесе син. Дим из ње није био ни издалека онако пријатан као из оне старе испушене луше, која је била у предсобљу на полици, али он ту непријатност није ником показивао. ПГта више изгледало је као да је капетан баш сасвим задовољан. А кад отац и Густав легоше да спавају, мати је била још неко време заузета око усиремања и склањања разних слаткиша и стакларије. За тим је полако, полако отворила врата од Густавове собе. Он јон1 не беше заспао, те је погледа својим крупним очима : — Мама! — Хвала ти, чедо, што си дошао ! Да знаш само како нам је пре било дуго и досадно Бадње Вече. — Ја сам често мислио о вама. — Знам, Густаве. Везе између деце и родитеља увек су снажне ; и свет и људи и нови утисци треба дуго и дуго да трају и да утичу да би их могли и раскинути. Милостиви Бог нека те чува, Густаве. Лака ти ноћ у твојој родитељској кући. Дуго још није могао Густав заспати. ПГта ли му сада друштво ради ? Да, сигурно су се договорили да се у овом досадном вечеру искупе код Јована Блума у Железничкој улици, јер су све каване затворене. У три сата пред зору већ је почело кретање у кући. Канетан Бирк још од пете године свога живота није пропуштао ни једну Божићну Службу, па не хтеде ни овог пута. Узеде свећу са свога стола и изађе у предсобље. ■— Куда ћеш, оцика ? — Идем да пробудим Густава и да га питам, хоће ли и он с нама. ■— Немој, остави га да јога спава. Знаш хоћу да верујем, да би и он с нама пошао, само кад не би спавао. Тешко би ми било кад би нас одбио. Капетан остави свећу, загрли старицу и са пуно л.убапи ногледа јој у очи : „Ми јадни и слаби родитељи !"

Када саонице пролазећи мимо прозор зазвекташе нрапорцима, доктор се пробуди. Да, они ће сад у цркву. За гато не пробудише и њега ? Оно, истину рећи, боље су и учинили што га оставигае на миру; њему је драже што је остао код куће. Ал' у самој ствари давно је већ како није био на Божићној Служби. Оно, за њега и нема смисла ни та служба ни оно ужасно сељачко певање ; па ипак не би баш било рђаво кад би се мало освежпо у јутарњсм ваздуху, јер му се и тако не спава. Скочи са кревета и обуче се. Мислио је да је њихов стари коњ још у штали. Ако ппжури, можда нећс одоцнити. Од куд му сад та глупост ? А за гато не би остао у топлој постељи ? Шта ли би само рекао Јоваи Блум кад би га сад видео ? И доиста, стари коњ био је у гатали а такође и мале саонице. Стари слуга поможе доктору, те брзо упрегогае коња, а одмах за тим и доктор оде. Да ли се јога сећаш цркве на брежулжу у своме завичију пред освитак Божића ? Између снежнога дрвећа сија се она и пред истоком и пред западом, напомињући својим истоком рођај онога сунца које се у сјају Исусову распростре по свему свету, напомињући својим западом вечерњи час нагаега живота, када се спремамо да уђемо у отворена гробна врата, да после тога хита по праху нагаем у исту цркву ново колено жудно светлости^ мира и песме свечане. По цркви је трептала светлост са упаљених свећа. Стари сељани, погурени од терета многих: година и тешка пословања, пуни бора што их иевоља избразда; сироте сељанке које се целе године мучише крај својега посла; лако одевена сиротињска деца светлих власи и плавих очица .... све је то седело са изразом чисте побожности и мира дугаевног. Изгледало је као да је божићни анђео махањем крила својих за часак уклонио од њих невоље из њихова живота и бриге из њихових срдаца. Доктор се попе на хор. Поглед му је лутао доле по храму. Ено са свим напред седи отац његов заједно са старим попом. Како су му обелеле косе кад се гледају одавде, од горе ! Да ли су од бриге зајединцем сином такве постале ? А тамо, са друге стране од уласка, погнула се мати његова и тихо се моли. Како је већ покривено борама и како је постарело њезино мило лице! Да ли није те бразде извлачило једну по једну дете њезипо ? — А поред матере стоји Јулија, другарица његова из играња и пролећног доба земаљског живота, девојка чедних и чистих погледЗ. и отвореног високог чела. Али око лепих јој усница видело се неколико огатрих брижних црта. Да ли те црте не постадогае од мпсли и бриге што још вазда ћути њезин другар из детињства ? . . . Заори се песма и забруји у црквици: „Даиас пам се Исус рађа . . . ." Како заношл,иви звуци ! Ама ти си, учо, прави виртуоз ! Или то је може бити због тога само што се твој глас тако дивно слаже са осећајем гато нам је сад у грудима ? Два женска срца, једно старо а друго младо, као да хоћаху искочити из груди. Старо је молило Сина Свете Деве да јој врати неисказано милог сина, да га избави и изведе из мрежа безверја, безбожности и холости ; а младо је тужило за другом из детињства, јер му тај друг бегае дражи од свега на свету ! У један мах окретоше се и погледаше на хор — на њему је био Густав и гледао је у њих као да би их хтео погледом обе обухватити, загрлити и на срце притиснути, да су ту све докле му теку ове сузе по успламтелим образима. Задрхташе обе женске од сувишне радости. Старица се сети дана када јој Бог подари сина који мален и не-