Нова искра

Број 24.

Страна 393.

моћан лежаше на љезиним грудма, па јој се учини да га је и опет добила као најлепши и најмилији божићни поклон од Онога који многима и многима замењује и оца и матер. А млада девојка угледа сред мраза и снега дивне руже животног пролећа, па весело климну лепушкастом главом. Оба ова срца, и старо и младо, нађоше се у молитви Сину Божјем што лежаше на слами у јаслама, и слише се у дубоки уздах : Благословен да си, дивни часе јутарњи ; нека би Бог дао да будеш .и почетак новог дугог живота пуног мира и љубави ! а%

НЕКОЛИКЕ МИСЛИ 0 ТУРГЕЊЕВУ - П. Ј. ОДАВИЋ —■Сф® 4 Тургењеву, том великом песнику човекове душе^ писано је доста и у Русији, отаџбини његовој, а и у туђини. Како је проучавао душу човекову, он и пије могао бити само ЈРус и само руски, но је био песник читавога рода људског, и као такав нрипадао је читавом човечанству. Ко год је читао његове приповетке морао је приметити, да су његови јунаци били Руси само по имену

ЈЛанасШир Тјања код ЈТрибаја.

МОЈА СУДБИНА (ШАХ АЗИС)

Же

^елећи страсио да здо иаоблпчпм, У песми шибам порок божјих људи И лаж откривам .... Ал' у истој несми И љубап непам из дна својих груди. Преда мном стоји трновита стаза, Пакао цели злобно ми се руга; Душмапа клетих сретао сам вазда, Ал' на тој стази ја не сретох друга. Па оиет смело ја у напред крећем ; Оре се песме — пиког се ие боје. Готов да гинем за узоре свете Ја хвалим Вога и — душмане своје!

?■

и средини у којој су живели, иначе да су пре пре свега, и на првом месту, били људи. Као правог и великог песника, њега није занимало, нити је привлачило пажњу духа његова, ништа савремоно ни локално. Он је, став.твајућп у ма какву средину свог јунака, гледао у њему само и једино човека са оним страстима, оним болом и меланхолијом, оним страхом од смрти и пролазности што су. од ископи потресали и мучили човека. Па кад се то зна, а зна се да су у таквом истом схватању природе човекове написани и Хамлет, и Фауст, и Манфред и још много других највећих поетских дела у светској литератури, онда се тек можс видети колико су ниска и незналачка мишл.ења неких критичара који Тургењеву замерају тај његов космополитизам. „Он средину није студирао" веле они : „он се на њу није ни обраћао ; оне ситнице с/вакидањег, стварног живота са његовим националним и социјалним одликама, као да нису ни постојале за њега, а међутим баш оне са средином највише објашњавају човека."