Нова искра

Страна 394.

Број 24.

Којешта! Зар је у слици оквир главно ? Зар се човек који промени средину и сам нромени? Зар не остајс један и исти, кад вазда има исту главу са истим мозгом и истим вијугама по њему !? У ствари пак, кад критичари то веле, они се, без сумње, сете Золе и љегове школе натуралиста, а можда се по неко од њих сети и Хиполита Тена. Они тако мисле и у незнању своме не виде колико самим таквим мишљењем губе и себе осуђују. Зар је фотограФија то исто што и вештина сликарства? Зар је оно детаљно описивање и најодвратнијих ствари у лшвоту појезија, и зар је оно у стању да буди заспале осећаје у читаода и пуни му груди оном племенитом чезкњом за све што је добро и узвишено ? Па онда, зар ће се читалац прошав кроз такав пургаторијум осећати чистији и бољи ? Јер бадава, ма како се год узело, све лепе вештине, и не водећи рачуна о циљу, имају свој циљ, а то је оплемењавање животиње у човеку. А како ће онај вештак постићи тај циљ, износећи читаоцу слике неморала и прљавежи, и њих, т. ј. такве слике, узимајући као главни предмет свога рада, то, мислимо, није тешко погодити. Ми мислимо, шта више, да оно и није вештак који пред мет свога рада види само у његову спољашњем облику, дакле исто онако као што га види и најобичнији човек, и као таквог, дакле, представи га без икакве идеје. Многи су писци узимали и узимају за предмет свога рада неморал, који је у сваком друштву исто тако обична појава, као год што је и свакидањи хлеб ; али само с тога, што су неки од њих у таквим субјектима својим гледали оне црте оиштег, вековног греха у којем се човек и рађа и умире, успели су да и од таквих предмета створе вештачка дела која читаоце потресају. Докле пад једне Нане и једне Мадам Бовари само још више подстрекава бестијалност у човеку, дотле пад једне Маргарете и једне Ане Карењин буде саучешће, дакле буде узвишен осећај. Ми овде не мислимо да повлачимо парелелу између натурализма, с једне, и оног чистог, ако се може рећи, реалног идеализма, којега је представник Тургењев, с друге стране. Не, ми то остављамо позванијима од себе. Тек нико не може спорити, да је правац Тургењева реалистичан. Само се он разликује од других у томе, што је сав прожман оном дубоком појезијом живота човекова, коју душе, као што је његова, осећају и у најобичнијим моментима и срединама. Мене као читаоца може највише да потресе, кад у приповетци каквој осетим, колико и у моме животу, у животу једног најобичнијег грађанина, о којем нико осим можда два, три комшије, не зна ни да постоји на овом свету, кад велим осетим, да и у моме таквом животу има нечега узвишеног, неке појезије која је силна и бескрајна као и вечност што је, а коју ја, као човек озбиљне душе и осећаја, нисам ни назирао. Ето, то мене као обична читаоца потреса; то ме некако дигне и учини да видим п преко свога плота, и прозрем кроз страшну маглу која обавија живот свакога од нас од колевке па до гроба, а која, на жалост, као да је једина стварна. С тога се не можемо довољно начудити, кад видимо толико и вештака и филосоФа који радницима на пољу лепе књижевности нрепоручују детаљно студирање обичаја, средине, расе, момента, дакле свега локалног, као да ми, хтели не хтели, још од рођења свога не носимо на себи печат и своје расе и своје средине. Зар они не виде да се такви радови преживл.ују од данас до сутра, да су еФемерни; јер немају потребне снаге ни живота да дуже трају. У колико је предмет рада неког вештака локалнијег значаја, у толико је ограниченији; та за име Бога, то је тако проста истина.

Шта се, на пример, мене тиче: како су под Бурбонима, у извесном историјском добу, живели чланови какве буржоаске породице, и какве су назоре имали у погледу вере, морала, друштва, едукације, естетичког и физичког уживања. и какве везе има све то са појезијом једном и нераздељивом, вечном и безличном као што је и пантеистички Бог!? Устреба ли ми баш да знам и те стране каквога друштва из каквог доба, ја ћу за то тражити нарочите студије: моралне, социјалне, религијозне, естетичке, и из њих ћу то најбоље видети. А све те студије и специјални радови немају никакве везе ни са појезијом, нити у опште са лепим вештинама. Једини материјал који су прави песници и у опште вештаци сматрали за заслужан иредмет свога рада, биле су оне опште одлике великих страсти и осећаја који су кретали људе у историјском добу. Шта више, као да је њиховим суптилним, савршенијим природама било немогуће, можда чак било одвратно, да мисле и на савремена и локална питања. Зато нас и потресају радови великих вегатака, јер у свакоме од њих има и нечега лично нашег: крви нашега срца. Кад вегатак неки учини радом својим, да сваки од нас разуме загато живи ; кад сваки, бацивши ноглед у нему прошлост, види да и његов живот ма какав да јс, без обзбра дакле на ово мизерно класификовање гато друштво само вјини , — може да има тако узвишен циљ, онда се у душама нашим почне да бистри и освежава. Нека дотле неосећана снага обујми нам груди. А кад год се то деси, значи да се осетио прст правог божјег изабраника. И ето, то су разлози са којих мислимо, да је Тургењев не велики но један од највећих песиика свога доба. Узмите да читате ма коју од његових нриповедака, одмах ћете прнмотити да вас почне обузимати некаква пријатна мирноћа и сталоженост. Оне обичне нервозности ваше подгреване свакодневним, разноврсним ситницама, иестане, као да је неко руком однео, и као прву последицу тога осетите неко задовољство. Једним покретом руке своје песник вас је, износећи вам догађаје ббичног, стварног живота, ставио у сасвим нови свет мисли и осећаја. Са очију ваших спадне као застор неки и, она иста средина у којој живите и крећете се, вапш познаници и пријатељи, па и сами ви и ваша прошлост, представе вам се као негато ново. Потом они први осећаји задовољства. појачају, и у један мах осетите, како вам се све бнће обрело у неку, ако се може рећи, идеалну равнотежу. Као никада, живот вам се од једном представи као неко неоцењено добро. Оне црне слике гато сте некада у моментима несреће, утучености и меланхолије гледали и које су вам живот помрчавале и чиниле га несрећом над несрећама -— избледе у вагаој магати и нестане их. Обујми вас нека свежина и енергија, и ви би да живите, да се борите, па баш и самој смрти да у очи гледате. Ето то, то је она сила праве песничке речи и песничког осећаја. И за то мислимо, као год што се оно рекло за Исуса Ессе ћото, за Тургењева се може рећи: Ессе рое^а. Пред нама је један од његових омањих радова, а тај рад и био је управо узрок овим неколиким мислима. То је она прича, што је на српски преведена под именом Дневник шлишна човека. На пољу је хладно, пада снег, ми седимо у соби крај топле пећи и читамо. Сви који су писали о Тургењеву несумњиво су ту његову причу стављали у иозадину осталих радова његових. Међутим, како силна појезија бије из сваке странчице и тога рада његова! Као некаква бујна река одмах, од почетка, крене вас песник у онај бескрајни и неисцрпни свет душе и осећаја човекових. Још нисте добро ни крочили њиме, а