Нова искра

ВРОЈ 1.

јурио по соби, рио прстима по коси и говорио нејасне узбуђене речи. Он је међутим седео мирно крај постељице сестара и радовао се у себи. Тада му приђе мати, сакри лице у његову косу и рече : „Да ли ће и теби некад бити тако лепо, сине ?" „Ах, тај !" рече отац, „та тај не схваћа ништа." „Млад је још!" одговори мати, милујуКи га по образима, и обуче му затим лепи кадифени капут; како је био празник, смео га је носити до мрака. Па приђоше и браћа и миловаху га, нешто што им је било препуно срце, нешто због лепога кадифенога капута. Тако добри нису били никада према њему. Е, то је био Божић! А када се приближи пролеће, поче у велико шивење и вез за опрему. Павлу је било допуштено да присуствује кројењу, да држи риф и додаје ножице, а близнаке су лежале на поду и чепркале по беломе платну. Браћа бише опремљена као два принца. Ни на што се не заборави. Чак им спремише оковратне мараме, које је мати скројила од некога старога тафетнога огртача. Браћа су у то време била веома поносна. Представљали су већ господу, сваки на свој нач^н Макс је савијао цигаре, сипајући дувана из очеве цуваааре у мале свитке од хартије, које је запаљивао на ширем крају, а Готфрид је натакао наочаре, које је у школи трампио за шест пуцета. „Свиђам ли ти се овако ?" питао је, шетајући се испред Павла, и пошто је овај одговорио „свиђаш", свега га ижљуби ; да је рекао „Не свиђаш", добио би ћушку. Одмах по Ускрсу пођоше оба брата. Ту ти је било пуно суза у кући. Али када кола изиђоше на вратнице. притиште мати своје сузама обливено лице на Павлове образе и шапташе : „Доста си ти био занемарен, јадно дете ; сада смо опет у двоје као и пре." „Мамице, појуби ме !" викну мала Катица, пружајући руке, а и њена сестрица учини исто. „Да, и ви сте ту!" викну мати, и јасаа сунчев сјај озари јој бледо лице. Па онда узе сваку од њих на по једну руку, приђе с њима к прозору и гледаше дуго према белој кући. Павле протну главу броз крое њене хаљине и гледаше такође. Мати спусти поглед, и када се сусрете с његовим старачким погледом, зацрвене се мало и насмеја се. Али ни једно не рече ни речи. Када се отац вратио из града, захте да ГЈавле поће у школу. Мати се врло растужи и мољаше да остане код куће још пола године, да не би сувише жалила за старијом двојицом, а да ће га она сама поучавати и више научити него учитељ. Али отац није хтео ни да чује за то и назва је кукумавком. Павле се уплаши. — Сасвим беше у њему нестало оне чежње за школом, која га је пређе увек испуњавала; та сада није било више ни браће, коју је имао да достигне. Сутрадан узе га отац за руку и одведе га преко у село, чије су прве куће биле удаљене од прилике две хиљаде корака од имања Мајерхеферова. Свакако доста далеко за таквога малишана. Али се Павле држао јуначки. Толико се бојао да не добије батине од оца, да би ишао на крај света. Школа је била ниска, сламом покривена зграда, неприметно друкча од других сеоских кућа, али је поред ње било свакојаких високих мотака с лествицама и справама. „На ово се вешају лена деца," објашњивао му је отац.

Павла обузе још већи страх, али кад га учитељ, умиљат старчић седе кратке браде и масна прсника, узе на колено и када му показа лепу, шарену књигу са сликама, он се опет умири, само што се слабо надао доброме од оних многих страних лица, која га гледаху из клупа. Учитељ га намести на последње место и пуна два сахата морао је по табли цртати основне црте. За време одмора приђоше к њему велики дечаци и заииташе га за ужину, и када видеше да има кобасица, одузеше му их. Он се није противио, јер је мислио да тако мора бити. Када пођоше кући, истукоше га, а један му нагура за врат коприве. Мислио је да тако мора бити, пошто је најмањи ; али када ирође сеоске куће и када је ишао усамљен по сунцем обасјаиој ледини, поче плакати. Баци се под смреку и зверао је у плаво небо, где су ласте летеле. „Ах, да нешто и ти умеш тако да летиш ?" мишљаше он, и тад му дође на ум бела кућа. Он се усправи и потражи је очима. Као очарани замак, о коме му је мати причала у својим причама, сијаше се она. Прозори се пресијаваху као драго камење, а зелено жбуње свођаше се у наоколо као стогодишњи трњаци. У његов се бол помеша осећај поноса и самопоуздања. „Сада си велики", говораше у себи, „јер сада идеш у школу. Па када би сада пошао у походу, нико ти не би могао бранити." Па га опет обузе страх. Зао во и бесни пас — ко би га знао. Одлучи да промисли до друге недеље. Али му бела кућа више није дала мира. Свакад, када би ишао преко ледине, питао је се, шта би управо било горе на томе путу него ли на путу у школу. Додуше колски пут водио је кроз јелову шуму, а у таквим шумама станују свакојаки кепеци и вештице, а често има и вукова, као што сведочи прича. о црвенкапи ; али ако би ишао право преко ливаде, била би му очинска кућа непрекидно пред очима и био би поуздан у повратак. Ова му се похода учини као часна дужност, коју има да изврши сада, када је „велики", а када би га поново обузео страх, назвао би се кукавицом. Ова је реч у школи важила као велика погрда. Када дође недеља, био је одлучан да огледа пут. Шуњао се око ограде, па потрча, колико је игда могао, преко очевих ливада у правцу беле куће. Наиђе на ограду, коју пређе без по муке, па на туђу ледину, на којој још никада није био. Али ни ту није било ничега опаснога. Врисак се преливаше на сунчевој светлости, увело смиље пуцкараше под ногама, а топли ветрић пође му на сусрет. Покушавао је да звижди, али је још једнако морао да увлачи ваздух, да би произвео глас. Стидео се ради тога и обузео га малодушни осећај. Затим наиђе на баровит глиб, који;је опет био његова оца. Овај је често говорио, како се носи мишљу, да ту вади тресет, али како хоће ствар да почне у велико, а за то нема потребнога новца. Павле западе до чланака у блато, и сада се тск сети, да ће можда укаљати нову обућу. Уплаши се, јер се сети материних речи: „Добро их чувај, сине, јер сам их уштедела од својих новаца за млеко." А на њему беше и кадифени капут, погато је била недеља. Он погледа-на сјајне свилене гајтане и нађе се за тренутак пред неизвесношћу, да ли не би било боље да се врати, не ради кадифенога капута, баш никако, већ једино да не ожалости мајку. „Али можда ћу ипак проћи," тешио се и настави трчати. Земљиште се гибало под његовим ногама, а при сваком кораку зачуо се лапавичав шум, као када се маљица извлачи из бућкала. Затим наиђе на мрку баруштину, на чијој ивици цветаху беловласасте сасе и по којој пливаше раствор гвожђа, преливајући се као зеленкаста павлака. Он се