Нова искра

ВРО.Ј 3.

око себс масу инсската и мува како зу^; гледајући вредне мраве како хитају својим послом, и пратећи цвркутање и певање птица." А као год што су се оне осећале пријатно у својој новој средини, исто се тако и Милош осећао у Београду, и ако је остао с&м. У једном свом писму од тих дапа, писао им је између осталога и ово : „Шта је био томе узрок не знам, али од како сте ви отишле, веома сам се променио. То осећам и сам, а то се, чини ми се, види и на многим мојим поступцима. Чини ми се да сам за ово четири месеца остарео за читаве четири, па и више година, и то остарио у начину мишљења и разумевању асивота. Ја сад тек видим, како сам до скора олако узимао и ценио и своју младост и читав свој живот, кад сам допуштао себи, да ме нека неодређена меланхолија и туга савладају. Ти си ми, мати, замерала и, тако рећи, гурала ме у бујицу живота, да се у њој, као у ватри каквој, прекалим и одвратим, а ја, и ако је неки пут изгледало, да сам те слушао, чинио сам једино у намери, да те не увредим, и да ти на жао не учиним. „А сад? Каква разлика! Не можете замислити какво ме је одушевљење обузело. Чини ми се, да бих био у стању читава брда да крећем. За какав се год посао прихватим, он ми напредује. Изгледа ми, као да се сав свет осмејкује на мене. Где- год се обрнем, чини ми се да видим изразе неке симпатије према мени и мојој младости. До скора сам се чисто бојао помислити да ћу и ја данас-сутра ступити у државну службу, о којој, врло добро знате, какво мишљење имам а сад, сад се и томе радујем „А зашто да се не радујем ? Ако је било тежих момената у нашем животу, ми смо их, хвала Богу, пребродили. Ви се хвалите да вам је добро, да сте задово.љне, да Мара показује лепог успеха и да је деца воле. Вама обема довољна је њена плата, а ја само пола пензије трошим а неће дуго проћи, па ћемо поред тога имати још и моју плату . ..." Дани лепше будућности ишли су им у сусрет, и све троје радовало се томе. Али, не прође дуго, а све се то измени. Лепих дана нестаде као руком однесених. Некако баш пред Божић те године, Мара би изненадно отпуштена. Распитивали су на све стране, не би ли дознали зашто је отпуштају, али нису могли ништа дознати. Кад је Милош отишао у Министарство, не би ли тамо чуо за узрок, рекли су му, да се и они чуде, како се то десило, и обећали су да ће гледати да што скорије поново добије место ; али на томе је обећању и остало. Одмах после тога Мара са мајком доселила у Београд. И опет су били сви заједно. Помисао да ће бар поново живети као што су и раније, још их је тешила. Али и поред најбоље њихове воље, нови им живот није више био оно, што и дотадањи. Зашто, кад им ништа није недостајало ? То и сами нису знали. Мајци је само падало у очи, да их се стари пријатељи не сећају више тако често, и да су Марине другарице скоро сасвим престале долазити, те је о томе и нехотице размишљала. Ни до тада није била разговорна ни весела, а од тога догађаја још се више повуче у себе. Лице јој доби некакав стално забринути изглед. Никада није чешће мислила на

свога покојног мужа но тада. Будућност дечија, накојује дотле мирно помишљала, поче је плашити. Одједном некакве зле слутње почеше је морити. Испрва им се отимала, уверавајућ.и саму себе, да је то лудост; да нема никаквог смисла гледати у будућност кроз тако црни вео. Зашто ? Нису ли јој зар деца здрава и млада. Али све узалуд. Као мора страптила је помисао, да њену децу не чека ништа добро, и да тако мора да буде. А од куда то, и каква је то силна варница била, због које је букнуо тај рушилачки огањ у души њеној ? То је без сумње само она знала, или бар држала да зна. Томе је, свакако, допринела много и та околност, што је Милош већ неколико месеци чекао да добије службу, али је није добијао. И због те мисли, која јој није силазила с памети, све је више туговала и слабила, док једног дана изнурена није и у постељу пала. Како је страшан био онај неми, укочени поглед, који је задржавала час на једном, час на другом свом детету ! Умрла је, а и Милошу и Мари чинило се као да се тај поглед и даље на њима задржао, и они су га и дал>е осећали. После њене смрти њих су се двоје још дуго ви!)али београдским улицама. Обично су ишли заједно. У погледу и на челу његову, била је уписана нека стална збиља и меланхолија, а она није више била весела и доброћудна девојка као пре.

П 0 С Л Е КИШЖ

Т 1 г

ишина .... М иомир с росних поља у3 врво обгаз веје; Ситнк се кат1и нижу, Ц еде се мокре стре.те. А испод ћерамиде СлАМКЕ се гнезда видеј

Т у у скровишту милом Т \.ућоре врапци мали, И шире т1есму силом Д алеко са дна села, З ачу се песма мека.... То дратан здрави драгу И .тавл.а, где је чека. ЈМилорад јУ !. ЈТешровић.

ЈЕДАН ПРЕДЛОГ УЗ СРПСКУ КЊИГУ ст. новаковића !/ у д како је Српска Књижевиа Задруга штампала Сриску Ењигу г. Ст. Новаковића, опажа се у целокупној српској штампи не само слагање са свим што је у тој правој Сркској Ењизи, већ и жеља да се ма како приступи остварењу оних поглбда и жеља што их је данас најпозванији у нашој књижевности објавио својим скромнога натписа „разматрањима и белешкама". Истина, и пре овога г. Новаковићева рада било је намера и жеља да српска књига продре шире у народ и да садржајем својим одговара оној узвишеној намени ка-