Нова искра

БРОЈ 3.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 71.

ИЗ БЕОГРАДА У СОЛУН

ШКа један даи и једну неспавану ноћ, путник је пренесен с краја једне државе на крај друге, из једне атмоефере где Бореас влада у другу где се небо смеши, из једне културе у другу. Промена је велика и сваком пада у очи. Први утисци њени осете се још на граници; оставите на страну физиономије без израза и црвени фес, ароганција особља, одцаринског прегледача до кондуктера у возу, јасно показује да нестаје и последњи траг цивилизације, да прелазимо у други круг са друкчијом културом. Одатле на низке све до Солуна, и мисли се крећу у сасвим другом правцу. Утисци природе не утичу толико на овај правац. Путовање у зиму даје свуда исте једнолике утиске и нема чари: обнажена или у својој белој тоалети Природа не пружа разноликих слика и боја већ својом монотонијом замара поглед и изазива суморне мисли. На станицама нема живости ; путник не осећа потребу да излази из угрејане собице а често га не занима ни сам назив станице и њено одстојање од сврхе његова пута. Одсуство сапутника и измене мисли о утисцима увећава суморност. Ако кога случајно и затекЕге у одељењу, или ко њега затече, то је, у ово доба године, готово редовно човек кога је замршеност подузећа натерала да остави весело огњиште и коме годи разговор само о његовим пословима, о послу рад кога путује, нарочито. Оваки се разговори, с разлогом, прекидају за пет минута. За тим се путује опет сам, као Енглези. У Нишу се мења воз. Празном одељењу претпоставио сам друго у коме је неко раније заузео места. Био сам жељан разговора и људи. Улазећи, гледао сам да спољним знацима унутрашње потребе и, што је за сапутника важно, својим малим пртљагом задобијем новог неизбежног познаника. Он се беше сместио на левом седишту близу лрозора, а кад уђох он пребаци преко десног седишта свој дугачки кожом постављени зимски капут, да ми покаже да је то седиште заузела, раније, његова бунда. Ја разумех, и мали осмех имао је да то покаже. Слаби и мали имају неке нарочите начине којима се свете јаким и великим. Они који пишу налазе олакшања у изношењу смешних и гадних страна својих природних непријатеља; кад би им била дата још утеха да ће, често великодушни, противници бар прочитати те изливе њихове срдите немоћи !. . . Оваких сапутника, надам се, има у свима земљама, јер ће увек бити оваких људи. Али их највише има у у лепим вагонима Источних желеаница. То се осећа, као и све друго, с првом појавом Арнаута, чувара малих станица од границе до Скопља ! Промена у клими пак настаје испод Скопља. До ове старе вароши, која има славу да је била престоница најсилнијем цару српском, наш је воз био под владом оштрог Северца, који као да је пару што је шикљала из ноздрва наше локомотиве, с места претварао у друго стање. Али одавде као да престаје његова област. У Велесу смо сазнали да је тога дана први пут снежило. Али нема београдске слике : притиснув земљу снег јој не да дисати, и не мисли се маћи док не дође други слој; овде је снежење забава: крупне пахуљице витлају се по атмосФери блистајући се у топлим зрацима с којима заједно падну на земљу, од чијег пољупца на мах угину.... Ако пегде и успе да се ухвати

какав слој , то ниЈе једноставан покривач, и на сваких неколико корачаја наилази се као на неки пропланак где се земља црни, или росна травица вири, смешећи се као дете после купања .. . . Испод Демир-Каиије — да ве^ личанствене природне порте! ВоЈ - ислав је погледом орла што кружи над нама ухватло све црте импозантне слике коју пружа, и вечито стење што се у небо диже, и хуку Вардара коме као да се сама брда отварају, и спомене што бисерне капље на каменом подножју бију — испод ове знамените тачке осети се дах благе атмосфере. Жесто снега који је играо пред нашим очима, указаше се коси млазеви ситне кише а иза последње станице до Солуна ми смо видели како прелазимо у предео где Вардар мирно тече и над кој'им је небо ведро, осветљено крупним звездама. Као врхунац свега, оставивши у Београду огромне сметове који су саобраћа.ј онемогућили, ировукав се кроз толике атмосферске разлике, Ј *а сам имао неисказано задовољство да се са станице одвезем у отвореним колима и да се мој уморни поглед заустави на мирноЈ* површини Термајског залива ....

Лекари препоручују промену климе извесној врсти свој'их клијената. Да ли у тој ' промени обухватаЈ - у, поред физичке, и моралну средину у којој ' се пацијенат креће ? Важност ове промене теоријски је очигледна ; ако је пак ко имао срећу или несрећу да Ј - е собом примени, никада дубље неће осетити ону везу за кој'у ј - едни философи веле да постоји између телесне и духовне природе човекове, изме!)у тела и духа. Безбројни утисци путовања и нове околине апсорбују сву пажњу, и човек доиста заборави на болове који су му досађивали или кашаљ који га је узнемиравао ; пре него што су болови или кашаљ и престали он их више не осећа .... веселост, коЈ - а је општи тон препоручене околине, утиче на правилан рад и стомака и срца, и неопажено Ј 'е душевна равпотежа утицала на телесну. И ако Ј *е варош на Ј - ужном приморју, у Солуну не може наћи душевну равнотежу човек који мисли. Он се може топити у топлим зрацима Ј - ужнога сунца; али реминисценцијо из прошлих доба овога краја и жалосно стање у ком се сад налази, испуњаваће му срце неизмерним болом а душу му подгризати очаЈ - ан скептицизам о стварима овога света при сваком погледу на Олимп.... Ах, какав контраст! . . . Каква слобода и насмеЈ*ана филоеофцја у мрачноЈ - даљини од толико векова, какав деспотизам што понижава људско достојанство и какво очајно незнање што не види излаза при светлости цивилизаццје деветнаестог столећа .... Нигде човек ниЈ - е осамљенији: нико се овде не осећа као морално биће с дужностима али и правима, нико се не сматра као члан државе, друштва, човечанства.... Овде се само ради, физички ради, улице су увек препуне света који се једнако креће, жури, мува, с једном мисли у глави; ништа му не зауставља поглед ни мисао: у гоњењу свога трговачког циља он гледа, као какав строг логичар, једини предмет свога мишљења; политичка ни социјална питања не море ничији мозак: Аристотело је право казао да се неки људи робовима рађају; под равним крововима ових белих палата нико не мисли о свету и човеку, ни један дугокоси занесењак не долази да слуша говор вечерњих вала, нити ко шета, ноћу, по пустим пе-