Нова искра

БРОЈ 4.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 109.

Песник громко чита на стеновитом сплету Јегејскога Мора „тужне иесме отаџбине своје". Морске нимфе налакћене на морски песак удубиле се те слушају несника. У један мах милозвучне речи нимфн изненадише слух песников: То јо он ! Земаљски титан Промотеј Што огањ узеде иеоу! Он је тај Што људима душу даде ! Ад' чусмо л' опо његов вај ? ... Лакше, сестро; можо бити Чућемо и оиот његов Ооци гдас Који ће смоло, ие бојећ се никог, Мишљењу, иатњи, љубави учит' нас. Песник је умро .... Више нећемо чути његов паћенички глм,с. Али одјеци тога гласа увек ће живети у његовим одушевљеним, вечно младачким производима. Одјеци тог силнога гласа увек ће будити у нашим срцима племенита осећања. цревео р.

НА ОМАРИНИ

'сијала се земља 0д сунчане јаре, А друмом путник хита, И зној са чела таре. Под бгсним врестом, крај сам0га пута Склонило се стадо ; Сањиво жват1е, преживље и гута .... А пастирче младо безврижно сања .... час по час се трже. А мало даље, близу ГуМНА нека, Немирно кљусе дремајутш рже И на посо чека. У виру овиње гр0кт1у и скиче, Једна другу каља. Покрај њих прасци ужурбано циче, А куињи шаров по трави се ваља. На дрвљанику мачак јасно преде И жмиркајућ, гледи. А крај њега деца Тепају му мило : „Преди, мацо, преди!" ЈЛилорад јУ !. Лешробић.

ЗБ0Г0М италиЈански написала 6. 3(еера

Атог сће пааее е 81 та^ига 111 ео!ра. Сће со1 птогно е со11сггог а'аш10(1а т{';шк1о Доге 1лт§атеп1е поп (1ига. РгаИ.

(нАСТАВАК)

1ио је човек пун галантерије, мало искварен аристократским друштвом у којем је непрестано живео, а овда онда бивао је склои скептицизму. Тада би његов осмејак добијао нешто пакосно и у таквом тренутку довољно би

било загледати се у његове бистре очи, па да се види, Д а Ј е У Души још био добар, да је још спреман за одушевљење и поверење. Појмљива је ствар за што је он био хладан према наклоностима, које је улевао у женска срца по салонима. Његова чула била су засићена свима простачким уживањима и он је сад жудео за вишом љубављу, која у себи уједињава сва уживања, чулна и идеална. Срцем је био млад, али та младост готово се губила испред вештипе, коју је стекао за тридесет година елегантних л>убавних авантура и олако задобивених победа; но ни то није била његова главна драж, јер беше човек пун љубазног цинизма, жигаи извор топлих и искрених осећаја. Ромео и Дон Хуан у исто време, подјармљивао је душу и тело. Сетих се да је мој штићеник већ од неколико месеци дошао до потпуног исиуњења својих жеља, па пошто не сумњах да је лакоћа успеха било дело маркизово, сматрах за дужност да му на томе захвалим. Он се насмеши оним уморним и скентичким осмејком што се по кадикад на његовим уснама појављивао. — Ах! маркиже, за што се смејете тако ? Изгледа као да намерно хоћете да се покажете р!)ави. — А како бих могао бити добар ? — Како ? . . . Ја мислим тако, ако будете слушали своје срце. — Онда допустите ми да Вам кажем да Вас љубим« Моје срце само ми то говори. Одбих тај ударац и одговорих мирном л.убазношћу: — Па добро, ја држим, да у томе нома нитнта рђаво. Ја имам много пријатеља који ме воле и поштују — још ми треба брат — хоћете ли Ви да ми то будете ? Он горко омахну главом. •— 0, не —• хвала Вам на Вашој племенитој понуди, али је не могу примити. Пипните моју руку . . . • Чшга ли Вам се да је то братовља рука ? Рука му је горела — и пошто је стиснуо моју, која је била на колену — премери ме таквим погледом, да ми се учинило као да сам се наднела над неки понор. * Ох ! коме још није позната та вртоглавица љубави ? Ко још није осетио при севању варница зажареног погледа како му се поколебавају најчвршће одлуке, како му се губи свака снага воље. Тада би требало бежати, бежати, бежати.... а ја сам остала. Остала сам крај њега везана магнетичним ваздухом, што га окружаваше, усишући слатки отров сваког његова уздаха, сваког његова осмејка — опијајући се до лудила. А кад бих уморена својима маштаљем, обливена сузама, пала по својој постељи, и затворила собња врата заповедивши да ме нико не узнемирава јер сам слаба тада бих осетила да одиста болујем, да болујем од оне љуте грознице што се зове љубав. Ох, има неке правде која лебди над догађајима, којима као да управља случај. Ја, охола, смела заступница врлине, снажна жена, жена којој по поштењу нема равне, ја се спуштах, понижена и убијена, корак по корак, с оковима на ногама низа степенице почасти, на које сам се некад хитала муњама свога поноса.