Нова искра
НОВА II
С К Р А
ногу и нејасно мрмљаље. Врата се отворише и на прагу се показа мушка прилика у дугом зимском кануту, с капуљачом на глави и малом ручном торбом у руци, сав од пете до главе покривен снегом. — Пхи, до ђавола! рече непознати путник, отируКи влажно лице махрамом и стресајући снег са својих хаљина. — Не можеш честито ни ићи ! Права мећава ! А хоће ли скоро воз ? — оорати се даље скретничару. — Бог ће га знати ! одговори овај истим грубим, сипљивим гласом. — Како ? Не знате? Па зашто сте онда ту ? — Тако ! Ћеифа ради ! Ено вам тарифе, па видите.
доброте, што се нарочито огледало у његовим лепим плавим очима и око крајева финих танких усана. Он као да премеравагае погледом целу чекаоницу, стара излизана канабета, дугачки запуштени сто, високу тонлу нећ, па се погледом заустави на високим прозорима који су се тресли од јаког ветра. Дивна музика извијала је све јаче своје мелодије и п.ему као да бстпо мило слушати ове страшне јауке вечдте природе. — Допустите, отпоче он лагано после неког времена: који воз очекујете ви ? — Ншпки, рекох. 4$
Са париске Изложбе: ПАВИ/БОН КРА/БЕВИНЕ СРБИЈЕ *
§».
<1
—. И 011 ТТО-
Божја воља, кад дође; а задоцниће за цело ново зевну и стаде се намештати крај пећи. — Још и то! рече страни зловољно. Он метну своју торбу на сто, лагано скиде капут и капуљачу и примиче столицу ближе пећи. Неко време гледао је тупо у ватру, не дижући очију, као да и сам није знао где је, по том се диже са столице, баци свуд около поглед и стаде ходати по чекаоници. Беше то млад човек својих 27 година, блеђан, младолик, плавојко, уско упалих груди, с овалним мршавим лицем и густом кудравом косом. Нос танак, оштар, брада тако!)е оштра, очи велике, плаве и умиљате. Лице усредсређено и озбиљно, али са преливом извесне благости и
— Тако. Онда ћемо бар заједно. Ви зацело идете у престоницу ? — У престоницу. — Т1ш боље, у друштву је увек пријатније. А допустите ми: познајете ли ви Адолфа Ходека, учитеља музике ? — Опростите, ја нисам из Београда. — А тако ! Све једно. Отт је учитељ музикс тамо. Странац је, а сад лежи у болници. Данас затече ме љегова депеша да је на умору и да похитам што брже, Ах, красан је друг тај Ходек ! Заједно смо консерваторијум довртаили. Живели смо као рођени. Ђачки живот,