Нова искра

ВРОЈ 5.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 143.

кад сте се и ви једном решили. Не разумем самоћу младих људи. У осталом, увек Ку се радовати таком госту. Разговор је иитао својим обичним током. 0 чему се ту није говорило. II о лепом времену, и о користима доброг васпитања, и о рђавом утицају декаденства, и о савремеиој политици. Разговор се није смео прекидати и брижљива домаћица давала је увек подстицаја неосетно и неопажено. Иетар Илић као да се чудио даровитости и окретпости своје жене, те се само осмешкивао, кличући често : „Да, да ! То се већ разуме !" па је у тој ревности покрај пећи и заспао. г

сплинуо преко целога лица. — Да, много је прогалости остало иза нас. — Ах, ви почиљете већ бивати незадовол.ни својом околином ? — Шта ви то сад мислите ? Немам узрока за то. Али је тако. Сваки пас тренутак меља и у самој младости ми смо већ стари. А кад ће се једном моћи живети? Посмотрих је боље. На љеиу челу као да се дизао лак облак туге, а око усана треперио некако љупки, тужни осмех, док је душа, можда, и сувишо страдала и под утицајем тога страдања постала са свим равнодушна. Да <.-) •••

А она, Каја, рад тсоје је све ово и било, изгледала је некако чудновато, неодређено, са непотпуним изразом лица и покрета свега тела, као да је у туђој кући. Лице изгубило од своје свежине, поСтало блеђе и мршавије ; израза детиње наивности нестало и цело се лице превукло озбиљногаћу, замигаљеногаћу и као лаком сенком охолости. Али се зато ипак цела слика пролепгаала. Струк јој дошао стаситији, једрији и облина снаге испољавала се у најлепшим облицима под танким борама њене просте хаљине. Како сте се променили ! — рекох јој тихо. — Да, давно се нисмо видели, господин-Лука. Али ви сте остали исти. — Н>ен глас беше слаб и сам као да је изгубио од своје звучности а осмех се некако ра-

$$ ли то беху трагови прогале, несрећне љубави, разочарање младе дугае која на свету тражи само хармонију или пак последице вечите жудн.е за нечим ногшм, тајанственим, неодређеним .... нечим гпто се не може тачно исказати нити дефинисати. И тај облик, и тужни осмех, и јасно испољено страдање младе дугае, што је готово свима остало неприметно, све то било јо од пресудна утицаја. — „Нема сумље", помислих, „та је дугаа морала страдати" и топло, незнано саучегаће пунило је моје груди, да не речем са свим везивало за њу. Не сећам се гата смо разговарали. Разговор је у почетку био, истина, везан, али мало по мало навика оте маха; речи и реченице постајаху разговетније, силнијо, ис.пољаваху се до крајње тачности. Дух у ње не бегае

Са Париске Изложбе: ПАВИЉОН ТУРСКЕ ЦАРЕВИНЕ