Нова искра

№0.Ј 6. Н 0 В А слика, особите^врсте.... Мени би веома хладно. Подиђе ме лака језа а рука ми држаше грчевито Емилијине косе, али као прикован сам гледао у каду с водом .... На главама сам јасно разликовао мрље .... биле су зелене, црвене, жуте, мрке, црне и нејасне. Све сам више дрхтао .... На један мах поста ми све црно пред очима .... ужасно мрачно .... и ја склопих заморене очне капке. Пред очима ми искрснуше светлаци.... као муве . . . . а све беше тако мирпо .... Емилија устаје и грли ме својом једином руком и игра као бесна са мном по сали .... кикоће се као Лујза, тако лепо, тако очаравајући .... Крв куља из ране, где је рука одсечена, али очи, њене се очи вилински смешкају. II све се брже окреће она и приљубљује се уз мене. За • тим устају све лешине и играју .... тамо једна нога .... овде рука .... онамо пола главе.... овде труп .... онамо жућкасто-зелени скелет.... ух . . . . и као олуја окреће се то по сали, да Ја и свест изгубих. А лешине се под-

С К Р А ^ СТРАПА 1?ј. покривено звездама, које су трепериле и играле се својим зрацима. Месец нисам видео, али и без њега био је сваки предмет јасан и видан. Нисам имао воље да идем дома, осећао сам потребу да се шетам по чистом, јасном ваздуху. Око два часа изјутра вратих се у своју собу, легох на софу и покрих лице обема рукама — и плаках Нигде да се одморим, нигде да отпочинем. Ако погледам којег од својих пријатеља, на пример Илију или Левенберга, тб и не вндим Илију у мрком оделу, са Гогољевим лицем, или Левенберга, витког, лепог и вредног младића са црним брковима и очима, већ ми лебди пред очима у сенци лепа и класичпа глава Емилијина, омотана красном и бујном косом, примамљиво тело у божанској наготи и мађијски, таласасти и равиомерни удови. Од узбуђења и ужаса мучи моја душа. И кад заклопим потпуно очи, тада осећам како мртву и милу жену стискам на своје груди, и чисто не знам какав ме бесни

СРПСКА ЗАПРЕГА. Снимак г. М. ругљиво смеју и цере се на мене, ругају ми се и пљују ме... . како ми је то још и сада пред очима .... Ову мртвачку игру прати и ужасан ветар, који урличе и цичи као млади пас. Из каде испада једна по једна глава и котрља се испред мојих ногу ; ту застају све и гледају ме. Очи су уцакљене и крваве, али се ипак покрећу и гледају ме, усне се мичу и шапћу лагано . . . • То све ишчезава. Ја лежим у постељи, која се налази под дивном сеницом, а крај мене стоји Емилија, лепша и од Афродите. Осећам њен топли дах, а она је мила, бескрајно мила; птице цвркућу дисхармонично, неколико цветића паде на мене — а моја драга, стара мама седи на постељи и успавл>ује ме уморним, нежним тоновима .... Ја пригрлих бесно Емилију — сецир - сала поста светла, несносно светла и ја отворим устежући се очи глава ми беше пала на мртву главу Емилијину. Студенти продужише и дал>е да секу, као да се ништа није ни десило. Обукох свој капут и изидох на улицу. Небо је било

Јов.шовића, дворског ФотограФа. вихар спопадне ! Чини ми се као да ћу небо доле свући. Полагано је у мени све тише и мирније, тихо као у каквој светој гауми, и свестан свега брбљам сам себи по хиљаду пута дневно: Гина је умрла! Да .... умрла је моја срећа, умро је мој свет .. .. И са свим природно се на ове лаконске речице нагомилавају све оне слике и успомене, које се као чичак лепе у мојем мозгу. То се у мени леже као влажна сутон, зла ћуд чучи као паук у одајама мојега срца и сише ме. Кад ја ово пишем — на пољу је јасан дан ; сунце просипа своје веселе зраке у моју бедну болесничку собицу. Пијем по мало чаја, који ми је мало пре газдарица донела. Видим орман, две продрте столице, суседску кућу, речју: видим све, што ме опкољава па ипак видим јасно пред собом лепшну Емилије Броди .... Видим, како је слуга довлачи ; баца је без икаквог обзира на сто и одлази, јер га већ зову на другу страну. Ох, он је вешт човек, треба свима; бар уме да сецира као ја и моје