Нова искра

СТРАНА 174. НОВА и болеснички осетљивог. Ма да није никако хтсо, ипак га дадоше у војну академију. Усамљеност и нове тешке дужности нарушише Надсона физички. 0, ирокдети да сте моји млади дани ! За школским зидом, за мртвом књигом Вез дружбе, миља и без слободе, Текосте бурни са тешком бригом. Развијајући се брзо, брже од година узраста, „аживећи срцем скоро од колевке" Надсон се свом душом занесе сестром неког свог другара, девојчицом, скоро дететом. Овај његов рани занос био је у стању да му одвраћа мисли од прилика у којима се налазио. У чистој и дубокој љубави нашао је песник за се нови извор надахнућа. Али не прође много времена, свега неколико месеци, а смрт однесе овај предмет чисте песникове љубави. Овај је удар био тако тежак, да се Надсон не могаде од њега опоравити ни до саме своје смрти. Млади песник паде у чудно очајање, у неутешни песпмизам, којем је већ ираније нагињао по својој природи. И опет сам — и оиет свугде Све иста ноћ што тишти груд. Шта чекам ја, на што ми живот, На што ми борба и тешки труд ? И захори се очајнички вапај : Никог нема да га волим, Никог да се тужан молим ! А даље .... даље је све ишло како је морало иИи■ Измучене душе, болеснога тела Надсоп је осећао да неће још дуго издржати : а то је још јаче повећавало његово и без тога мрачно расположење. Вене живот, а живо се руши тсло, Недуг тешки ни тренутка мира не да; А смрт хладна за бесаних иоћп смело Укочено у боне мо очи гледа .... 19. јануара 1887. године свршио је Надсон. На тужни глас о његовој смрти затужила је сва Русија. Доношење леса песникова с југа у Петроград беше тријумфални ход своје врсте .... Младост и жене до заноса се одушевљаваху Надсоном. Ово необично одушевљавање објашњује се и природним лепотама песникових облика. Поред овога, умро је у цвету младости своје. Тек једва жив а заљубљен у живот, осећао је он како му догорева пламен животни, како вене цвеће душе његове — па је опевао своју страшну судбину : Умрла ми муза!... Како брзо вреста Да ме усамљеног осијава зрачна; Увехло је цвеће, нламенова неста, Ноћ је ко у гробу неировидно мрачна! Узалуд у срду, клонулом од мука, Рад целебног звука и чезнем и горим; Искидан је, згажен мој мирисни венац, Те без песме тужим, без иесме се борим. А какви^ је негда тајни и чудеса Вивало у моме сиромашном кутку ; Зажелим ли само, — звездано се небо Отварало мени у једном тренутку. Гр&не новршина сребрног језерца, Влесну колонаде дворца усред врта; У лазур се висе оштри заврмеци Снежне површине гранитнога рта А сад — ето самац! Стан ме пусти гледа Неугодно, мрачно ко да слутњу крије ; Поноћ иепогодна, ко тичура црна, Преплашено крилма у окно ми бије. Мрамор сјајног дворца застрла је магла, Поносне нлаииие у праху се крију ;

И С К Р А ВРОЈ 6. Смождено је срцо од бола и раиа, А нсмоћне сузе с очију се лију!... Умрла ми муза !... Како брзо преста Да ме усамљеног осијава зрачна; Увехло је цвеће, пламенова неста, Ноћ је ко у гробу непровидно мрачна! Надсон са својом тужном музом не представља у историји руске појезије јединствену појаву. Он је члан оне песничке групе која јесвојим производима објавила друштвено расположење свог савЈземеног друштва, расположење сетно и тужно. Али туга Надсонова ипак се разликује од туге оних песимиста који беху као Љермонтов, Огарјов, Полежајев. Мрачни погледи, којима су пуни производи песника сличних Надсону, стално се у њих измењују са сновима и надама у леншу будућност, када ће нестати мрака који још светом влада, када ће настугшти нови дани пуни сјаја и топлоте. Ван сваке је сумње да узрок тог бола ваља тражити не толико у нервној организацији песничкој колико ван ње, — у приликама које окружују песнике, у приликама пуним лажи и егојизма. Према овом, Надсон је прави израз свог времена, први весник и објављивач мисли и осећаја бољег дела руског друштва : Отаџбино ! Твој смо одјек! Кад си тужна И наша је несма таква. Одјекује твојом сетом, Привидима твојих мучних, тешвнх сиова, Крвљу твојих љутих рана, твојих жеља тугом светом. Овим се, додајем, и објашњава она дубока симпатија коју је уживао и ужива у руском друштву иесник Надсон. Људског бола носхваћени вапај, Сузе бедних, жртве п нрегнућа Колевка су, нспресушно врело, Сјај и блесак мојег надахнућа .... Ето у чему је, по речима песншсовим, главни извор његове туге, јада и бола. Личне патње и породиле су песимизам у Надсона. Властити живот окитио је увехнутим цвећем и живот у опште Али личне патње и приближиле су песника к свему оном што је без радости и у животу других људи, а отуда и она сапатња у туђој несрећи и саосећај у свакој беди. Живот му пикад није пред очи стављао допадљивих слика. Уверење да је свуда мрак, стално тражење светлости, нссугласност људске сујете и узвишених идеала, немогућност, поред силне и страсне жеље, да се људи усреће, — све је ово гробном хладноћом ударало о песника. Под теретом вечите сумње песнику изгледа, да ничега нема у шта би се могло веровати ; те се у својој машти преноси у далеку и велику прошлост где налази одмора Не, немој нас више напред звати ! Натраг! тамо где је живот врио, И где терет судбоносне сумње Светој ствари није отров био. А ми... ? Пред том жедезном старином Како бедно и без циља блуди Наш мравињак никому корисни, Наш свет вајни пигмсја — не људи !... Ужасна је појезија која нам износи бездану нропаст, пространство притиснуто мраком, неосветљено ни једним зраком .... Страшна је појезија која рушећи све ништа не ствара, која долази до грозног и немилосрдног закључка: Па и живот овај, кад размотриш с нажњом. Само тп је иуста и глупава шала (Љермонтов).