Нова искра

/

ВРОЈ 6. Ако нас душа боли, ако нам је тешко, ми тражимо лековити балсам појсзије ; у њој налазимо лека нанаћеној дуцги или, у крајњем случају, у ње тражимо савета за оз^рављење. У осетљивој, нежној и заљубљеној песникоЂр души не може се створити вечно непоколебни песимистички поглед на свет. Само с времена на време јавља сје такав поглед као производ искључно неугодних прилика у животу. Овог има и у Надсоновим творевинама. По битности својој, он је идеалист, најзанесенији, најјаче уверен у победу својих идеала. Такав је идеалист био и у својим мишљењима и у својем животу. Он је сам себе прозвао „Донкихотом-идеалистом". Делог свог живота он је „за идеал боловао душом", њега је потпуно заносила „ноносита мис'о о лепоти идеала." Чак и у тренуцима невоље и туге веровао је у близину блаженства, у победу жељенога сјаја. Он није познавао обичне, практичне идеале самол.убља и самоуживања. Идеал је човекова живота оно време када ће засиЈати над земљом љубав и добро, када ће Правда, Слобода и Знање постати људски кумири. Верујући у тај идеал,

СТ РАНА 175. Воћ се свуда гаире ноћно сени .... Сиавај, брате, зла те судба врати; Сиавај, брате, невоља те мучи, С тешке борбе твоја душа пати ! Али не спавај, да у сну паднеш под ударцима те немилосне судбине ; већ да зором раном поново ступиш у бој, да моћном руком управиш свој чун : Тамо, тамо где иод жарком лучом Светлост мисли неугасно блиста ; И где иравда над водама тихим Порађа се као зора чиста. Живот и сва његова немилосрдна проза убијају све племените осећаје, све узвишене тежње у људи, те се кроз живот пролази скрнавећи дрском руком његове светиње. Ал' из срца песникова ори се силан позив : отрести се тога и не дати прози да угуши Добро. Он позива напред, ка зори познања ; он позива у бој са тешком ноћном маглушином, да светлост и опет земљу обасја. Али од неутешног очајања песник се плаши и за себе и за своје несавршено, млитаво младо поколење . Наше иоколење не зна шта је младост ; Сад је младост бајка — непознати дани !

МЕСТОЛОГИБИЈЕ ЈАНКА ХУЊАДСКОГА Фотогр. снимио Бранислав Нупшћ.

Надсон је и друге одушевљавао и улевао им у душе благодатну, окрепљиву и спасилачку веру. Друже мој и брате, патниче уморни, Вио ти ко био, тек душом не клони : Ма да зло с неправдом обеснички влада, Ма да дољом суза још на сузе гони, Ма да нам је узор иоруган и разбит, Ма да крв невина још тече из рана Веруј, иде доба — Вал ће погинути, Вратиће се земљи Љубав исмејаиа.

Друже, није машта тај долазак светли, Није пуста нада, није, друже, није; Погле, зло још једва што може да мучи, А кроз ноћну таму прозрачје се вије. Свет ће клонут' с мука, загрцаће с крви, И безумној борби свршетак ће стићи, И тада ће људи пред Љубављу вечиом У скрушеној молби своје очи дићп / Несникова туга прелази мирно у акорд који се мири са животом, очајавање се растапа у вери да има несумњиво добро, у нади да ће оно јемачно настуиити. Успавана природа успављује и све незаштићене трудбенике мора људскога:

Сад у наше доба разум брзо трује И лет младих сила и осећај рани. Па ипак песниково очајање није без наде : Надсонова појезија туге опет је светла ; изрази снаге и живота пробијају овде онде кроз једноставни песимизам. Истина, ваља признати, песников идеал, ка којему води његово певање, нешто је магловит и неодређен. Он је можда такав што песник позив људе ка Добру, Правди и Поштењу, т. ј. ка свему оном што и нема својих одређених граница. Поред свега тога, и тако општи и неодређени идеали подижу дух, крепе срце и улевају енергију.

„Отимао сам се да волим цео свет," вели Надсон. Читајући његове надахнуте стихове, доиста видимо да он л^убав разуме у њезину првобитном узвишеном смислу. У личној Надсоновој љубави нема ничега ниског, прљавог ни грубог ; она се јавља скромна, узвишена, идеално чиста. — Али он је још већи песник у оној љубави којој су предмети људи-браћа, отаџбина и природа.