Нова искра

ПРО.Т 6.

Бејах одважна до краја. Отргох се из његова паручја и побсгох у правду замка, вичући гласно да се изнесу свеће. Све слуге нстрчаше уплашено. Жој муж био је за трен ока крај мене. Он ме је мило корео што сам излазила ноћу без љегова знања. Јако сам кашљала и добила грчеве, који се могу лако објаснити страхом што ме ухватио у врту. Неки неисказани осећај надмашао је узрујаност мојих мисли. Поврх узбуђења и хуке мојих чула осећах дубоко и тихо задовољство, што сам учинила своју дужност. Атилију, који беше ссо поред мене те ми указиваше хиљадама милих услуга, усудих сс да стиснем руку и да му с искреношћу рекнем : — Хајдемо на Посилип ! Не беше то срећа што је осећах — моја срећа била је угашена с првим пољупцем — не беше то ни радост — већ нека блага меланхолија која је потидала из жеље за кајањем — нека за мене нова чежња за спасењем. Изневерила сам човека, који ми је посвећивао сву своју љубав, али и казна ће бити према кривици. Неће ли будућност пуна одрицања и жртава бити довољна да ме ослободи ? Да, надам се — мени је потребна та утешна нада, тај ведри цнљ, да бих очеличила своју снагу и одважно наставила пут тек утрвеном стазом. Тако сам мислила остављајући очински замак — и, наоружана том поштеном одлуком, нађох један осмејак да поздравим небо напуљско и дражесии залив штосс шири испод њега. Атилијо беше узео под кирију једну дражесну кућицу, која се белила у зеленилу од маслина, с терасом до мора. Доста пута возасмо се на чамцу дуж обала пуних цветног мириса по оној води што мења боје као дуга час је плава, час сура, час има ружичасте и сребрнасте потезе. Још чешће стојах наслоњена на мраморни наслон од терасе и посматрах тајанствену дубину хоризонта. Г.Грвих дана усамљеност је била тиха, али наједпој нашој вожњи чамцем сретосмо кнегињу, немарно изваљену по ружичастим узглавл,има од атласа. Поздрави су били с обе стране иодједнако срдачни. — Ви видите, драга моја грофице, да сам ја овде као Клеопатра — само што не достаје Марко Антонио — али ја нисам крива. Одлучила сам да зиму проведем у Напуљу, да огледам, да ли благи поветарци мора имају моћи да одузму дваестину година од суме мојих грехова. Она се смејала као и увек под својом сјајном, белом косом и с црним очима, у којима сијаше младалачки жар. Беше то лепа, висока, отмена, кокетна старица, обучепа врло укусно. Њена мала рука крила је неверство времена под отвореним шведским рукавицама, на које су увек падала богата чипкана зарукавља. Ја сс не бих *била ни најмање зачудила, да ми је она рекла, да има љубавника. Али она је живела манастирски и као философ по" ред свих искушења ; беше то слободњачки, хумористички, мало Волтерски дух, беше то добра и изврсна жена у највоћем смислу те речи. Разговарали смо наравно о далеким пријатељима и маркижево име није последње сиоменуто.

Једног дана пожали се принцеза, која је имала малу слабост према њему, и коју је радо признавала, да га није видела дуго, врло дуго. — Ништа се не зна о њему — рече она својом обичном животпћу — изгледа просто немогућно ! Човек као што је он не ишчезава на тај начин .... осем ако је скривен између набора какве женске одеће. Али чије одеће ? — то се пита. Да ли у скуту неке даме, у перкалу какве модискиње, или у копрени неке играчице ? Тама и тајанственост. — Тако заносан човек — рече Атилијо, не слутећи, како ме његове речи мећу на муке — требало би да изабере лепу девојчицу, те да истинском љубављу крунише трошну и ломну зграду незаконитих односа. — Ви говорите као један' од оних седам мудраца, драги пуковниче, а заборављате, да у свету нису све саме Валерије. Шта сам ја учинила да прекинем тај разговор ? Не сећам се више. Вероватно устала сам под изговором, да видим, да ли је сунце ишчезло с терасе. Морало је бити тако, јер прпнцеза и мој муж по})Оше за мном и почеше говорити о ефекту сунца на заходу. Кад је месец почео да се помал.а иза врха Везува, на таласима се указаше неколики чамци, у којима су се возили или весели млади људи или натетички љубавници. Један је између свих осталих падао у очи својим чудноватим обликом и тиме, што га је његов једини веслач терао напред лагано и у паузама као човек који нешто тражи или је у мислима или га се не тиче ништа шта се око љега дешава. Ја стојах сама, наслољена на ограду. Атилијо и моја пријатељица беху сами и ћаскаху. Тај усамљени чамац прође поред самог зида ; веслач је био обучен у елегантно морнарско одело, а на глави је имао фес, који беше натакао на чело и њиме скрио лице. На један пут погледа горе, саже се једним покретом пуним г^рације и баци једну ружу пред моје ноге. То је било у једном тренутку — али на месечевој светлости учини ми се да сам познала оне бледе образе и сјајне очи. Он је ишао за мном. Атилијо диже руку и збијајући шалу о том непознанку, рече ми: — Сачувај је. Метни је у успомене о Посилипу. — Не волим увехло цвеће, одговорих хладно. Нагнух се изван терасе и испустих ружу; бела морска пена однесе је, титрајући се њоме. Седећи у средини чамца, он ме је посматрао. * Не видех га више за све време док сам била на мору и могла сам мислити, да сам се .варала, да је то било неко уображење моје маште, да ми неколико дана после тога није кнегиња поверила, како је видела једну тужну прилику која је тачно личила на маркиза и која је замишљена блудела као неки јунак из баладе. Она је била у колима и према томе није се могла поуздано уверити, „али срце ми је мо.је говорило, да је то био мој мили Л." И моје срце говорило је и сувише! говорило ми је толике друге, болне и тужне ствари, докле би Атилијо седео крај мене а бледи месец тамо на оној мраморној тераси овијао нас истим зраком.