Нова искра

ВРОЈ 6.

— Зар баш отагорила ? — упита га моја мајка. Зар се тако баби 1Јаже ? Оматори кон. и крава, и марвинче, а човек остари! — Па јест, остарила је. — Ако још који пут тако рекнеш, отераћу те ! рече моја мати строго, исто онако како је некад и мени говорила у сличним приликама. — Иа сад проси ? — Проси. — А ти је водиш ? — Водим. — Па где ти је баба ? — Ено је на колима. — Зар имате кола ? — Имамо двоколице, ја сам докочијашио — рече и показа ми бич. У тај мах уђе момак носећи нарамак дрва, па како је он стајао баш уз огљиште, рече му : — Склони-де се, Циганине. — Баш си Циганин ! — рече дечко склањајући се. -— Немој-де да ти привежем шамар, па ће ти певати уво три дана ! — рече момак спуштајући дрва. — Де ако смеш! — Е ? ! — Остави се ти мене, јер ако те ошинем овим бичем !. . . рече он и заману. — Охо !.. . па ти читав јунак, море ! — рекох ја. — Погано је до зла Бога ! добаци момак — Ти си поган ! Моја се мати умеша. Она није могла допустити толику галаму и таке речи : — Зар у цркви служба, а ви тако ? Или се лепо греј и ако ћеш што јести да ти дам те једи, или . . . . " — Па што ме дира ? — Ко те дира ? — упита момак. — Ти ме дираш ! Шта је ако сам Циганин! Бог ми је дао ! Ја се умешах у препирку и прекидох је, јер наставих започети разговор с њим. — Како је име теби ? — Иван. — Па је ли, Иване, ти тако ! Дошао овде да се грејеш, а стару бабу оставио тамо пред црквом ? — Није њој зима. Ено је на колима, а ја сам је покрио поњавом. — Опет може озепсти. — Па шта ћу јој ја ? — А ако умре ? — Она вели: ако Бог тако хоће, онда тако и нека буде. — А куд ћеш ти онда ? Он опет слеже раменима. — Немаш више никога ? — Никога. .— Што те није дала на какав занат ? — А ко би онда њу водио ? — Знам, знам, али ако она поживи три четири го. дине још, онда ћеш ти бити велики за занат ; нсће те нико примити. — Ја ћу копати! — Ти ћеш красти ! — рече му момак. — То ћеш ти, ја нећу ! — Зчр ниси никад ништа украо?

— Јесам. — Е ? — Јесам једанпут једно пиле па ме убише тукући. — Је ли знала баба да си украо пиле ? — Није ; али је дознала кад су ме тукли. — Па шта ти вели ? Је ли те грдила ? — Није. Вели: ако хоћеш да те опет туку, а ти опет иди па укради ! — А просите ли сваки дан ? — Не просимо. Тако нразником или свечаником. — А кад не нросите чим се онда храните ? — Ја одем у комшилук, послушам мало жене, нацепам дрва, накупим иверја, плевим по што-год у градиници па ми даду ручка — и за ме и за бабу. — А ниси више крао ? —- Нисам. Мене позваше да доручкујем. Ја позвах и њега у трпезарију па га понудих да седне. Али он не хте сести. Онако с ногу узе неколако залогаја хлеба и меса, и јео је не похлапно него слатко. Кад поједе оно што му бејах извадио, он се прекрсти. — Зар нећеш још ? — Хвала, нећу. — Ево ово још. — Могу понети баби, а мени је доста. Ја одвојих мало нечења, завих у чисту хартију и дадох му. — Подај му сад и једну цигару! — довикну ми момак. — Зар ти пушиш ? — Пушим. — Е, то те квари ! — Шта је теби нахудило ? упита ме гледајући ми право у очи. Разуме се да се нисам објашњавао, него му дадох и дувана, а он одвоји један део за бабу, иа зави у парче хартије и метну у свој Јанцик, а из јанџика извади црну лулицу с кратким камишом, напуни је, оде огњишту узе жишку и распали. Е сад да ти још нешто дам, Иване, Он ме погледа. Ја се маших у џеп и извадих грош. Он узе новац, загледа га, спусти у јанџик, бркну руком но њему и извади 15 пара динарских кусура те ми пружи. — На — вели. — Шта ? — %сур. — Задржи то све. — Све!? — пита он зачуђено. — Шта си се забленуо, зевзече ! — довикну му момак — капу с главе, па — у руку ! — Жив био ! Жив био ! Не треба ! У тај мах зазвони на „Достојно." Сви се у кући стадоше крстити, па се и он прекрсти. —■ Е сад, збогом ! — рече ми. — Зар идеш ? — Идем, сад ће се служба свршити. Пошто се поздрави са мном изиђе у кујну, приђе мојој мајци и упита је : — Ко је овај господин ? — Мој син — рече мајка. — Е да ти је жив и здрав, ваљан неки човечић