Нова искра

Ш'О.Т 6.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 163.

Немаш појма колико ме је то насмејало. Ваздан сам расположен и весео рад овог благослова. Одмах сам се решио да ти то у овом писму јавим. Како сам забележио тачно је. Још ми у ушима звони његов мало нромукао глас и осећам сс врло добро. И теби то исто жели твој Јанко.

БЕШ-ЧИНАР - ИЗ МАЋЕДОНСКИХ ЕЛЕГИЈА -

К

ад Јужно, велико сунце баца последњи поглед на уморну земљу и нестаје у сопственом мору за далеким хоризонтом, ја гледам тужни призор његовог пада из густих леја мрачнога Беш-Чинара, у мирису од липе и сенци од јавора, маслинке и кипариса. Турци, уживајући у овој победи мрака над виделом, ноздрављају је пуцњавом с

МАНАСТИР РАДОВАШНИЦА. Сдикао ироф. В. Тителбах.

ЦНСТИРУ!

астиру м<лади, ^ад ти, поЈфај стада, На путу свет<ди месечииа тија, 1?а^и ми: што ти свира^лица верна Жа^лосне зву^е Јфоз сумра^ извија ? „Незнани страмче, врх сеоца мога „Видиш <ли звони^, што нам гроб^љем в,лада ? „Ту смрт целшва једну хум^у ма.лу, „Ту ми је извор страдања и јада..." Пастиру м^аади, ^ад ти, зором раном, Још стадо бе*ло уз ^ОхЛибу снива, 1^а^и ми : што се с твоје вру^ле ма^ле Спо^ојно ми^ље и радост разлшва ? „Незнани странче, у ^о^либи худој „У топхлом Ј^уту 1^о»лев^а имаде „Ту ми се моје сиротанче смеши, „Ту ми је извор утехе и наде...'1900 ВОЈИСЛАВ ИЛИЂ

акропола. Тада ноћне, тајанствене силе заузимају своја седишта. Олимп последњи путзатрепери пурпурном бојом; брда и палате изгубе златне дијадеме; живи створови осећају умор и грабе кућама. Ноћ их очарава и успављује својим црним очима, а чаробним власима покрије дневне, видљиве ствари. Она, источна царица, ужива у тајанствености и нејасности својих покрета. Као несрећна жена, она воли тишину и повученост, и радо даје склоништа срећним срцима и несрећним душама. Блага јој власт допире свуда. Море се прене; његово убрзано дисање саопштава се целом површином, и вали, најпре одмерени и мирни, јуре из далека да се дотакну обале и на њој издахну ; њихова страсна игра почиње, и њихов шум и пљусак постају један од снажних тонова ноћњег акорда. Над нама, звезде се почињу указивати; лагано и грациозно, трепћући као срамежљиве моме топлога југа, оне заузимају своја вечита седишта у амфитеатру неба. При томе блесну живљим сјајем и тиме привуку пажњу као госпе у ложама када се, немарно збацивши лаки огртач, дотакну пред огледалом дефинитивне тоалете чији ће драгоцени украси целе ноћи обасјавати призор који гледају