Нова искра

ВОВА ИСКРА

Б РОЈ 6.

Писмо Је писано на великом табаку и захвата три стране ; последљи редови су писани другом руком, и по рукопису изгледа да их је писао Давидовић. — На куверту су опет српски државни жиг и број укњижења; адреса је: Краљевско пруском генерал-штабном капетану, барону Оту од Пириха, у Берлину. Бише адресе је исписано истом руком: од српскога кнеза Милоша Обреновића.

Димитрије Давидовић. И ово је друго писмо писано истоме барону, а садржина му је ова: 1832. Крагујевац, 15/27 јануара. Јосподине од ЈТириха ! Са задовољством користим се овом приликом, драги пријатељу, да Вам пошљем неколико редака, и да Вас уверим да наша срца нису још охладнела према Бама. Почевши од господара и љегове породице па све до (две речи, које су исписане неразумл>ивим знацима), мене и мојих другова, све Вас то само у хвали спомигБе ; не прође готово ни један дан, а да Ви не будете споменути. Ваше „Путовање по Србији", стекло Вам је славе и части не само овде, но и у осталом српском свету, те Вас моји Срби, ако Вам то у опште годи, сматрају после тог Вашег издања као одсутног сународника. Ја, с моје стране, као српски књижевник, могу само пожелети успеха Вашем издању, издању таког човека, чије се познавање правога стања и околности Србије, може заиста само похвалити, и чија је искреност према нашој народности, заиста велика и права. Примите, пријатељу, с моје стране најтоплију захвалност за оно издање, а уједно и захвалност целога српског књижевничког света. Ја сам Вам био већ два пута у Цариграду ; али први пут сам био срећнији са својим посланством, када сам доста допринео кнежевској наследној дипломи и хатишерифу о признању српске народности ; други мут сам успео само у толико, што је се приближило остварењу онога чланка у хатишерифу, који говори о предавању управе над турским имањима Србима, и о урачуњењу Турака у градске гарнизоне. То вам јављам с тога, што сам уверен, да Вас се тиче и моја судбина. Моји су, хвала Вогу, сви здрави, а и моја се болест много побољшала од она два пута за Цариград. Моја Вас породица, као и моја синовица г-ђа Јелена из Крагујевачког Конака, заједно са Бг. Стејићем поздрављају најсрдачније. Мени служи пакза највећу част, што сам се с Вама познао, и што могу да изменим по коју реч с Вама, и молим Вас да ми донустите да се потпишем Ваш пошховалац пимишрије пабидобић, секретар кнеза Србије. Писмо мзноси по великога табака који је савијен на иола, а исписане су му три стране. На последњој је страни ударен српски жиг. Куверта нема. Оба су писма читко писана, лепим немачким језиком, и готицом. Берлии. јјел, С. Јанкобић. Кнеа Милош Велики Адам Ђон, трговац из Призрена, приповедао је г. Тодору Станковићу, начелнику округа нишког, док је био конзул у Турској ово :

Био сам пошао послом у Србију. Са мном пође и један Арнаутин, који је имао брата војника у Београду, да се види с братом. Кад смо на Рашкој прешли у Србију, легне онај Арнаутин под једно дрво да спава, а своје пиштоље метне под главу. Док је спавао, прикраде се неко и украде му пиштоље. Арнаутину би врло жао пиштоља, али не знађаше шта да чини. Неки, којима се потужи, наговоре гада сврати у Крагујевац и да се пожали Кнезу Милошу, што он и учини. Кнез Милош га лепо саслуша и испита, кад се мисли вратити натраг. Кад Арнаутин каза дан повратка, рече му Кнез : Е иди у здрављу, па кад се вратиш, наћи ћеш своје пиштоље онде где си спавао. Арнаутин тако и уради. Враћали смо се заједно, прича даље Адем Ђон; кад дођосмо до оног дрвета, а оно на њему виси обешен човек, а под дрветом леже Арнаутинови пиштолјИ. Зачудисмо се толикоме реду Србији и рекосмо: и право је да ова земља има напретка ! Алексипац, 17/\ г Ш. 1899. Забележио ТИХ. Р. Ђ.

Киез Иваи Тривунац. Почетком 1830. г. беше већ решено питање о проширењу Србије. Али при свем том, Турци седеше и даље у Крушевцу, Алексинцу, Ражњу, Параћину и осталим местима која ваљаше да се присаједине Србији. Везир београдски Хусеин-паша оклеваше са испуњењем одредаба хатишерифа о предаји ових крајева. Најзад, Јсад се досади чекати присаједињење, по поруци Кнеза Милоша, намисли народ подићи устапак и избере себи старешине које Кнез Милош и одобри писмом из Крагујевца од 8. децембра 1832. год. 3394. У срезу алексиначком беху изабрати и потврђени од Кнеза Милоша ови л.уди : У суд : Манојло Гокић из Алексинца и Иваи Тривунац*) из Суботинца, а у вилајету : Милојко Ивковић из Бована. Ови су л.уди од тада непрестано били у вези са Кнезом Милошем за све ствари овога краја док се коначно не присаједини Сроији. Како се о њима слабо што зна, бележим овде што сазнадох о Кнезу Ивану Тривунцу, остављајући Манојла и Милојка док и о њима што разберем. Иван Тривунац је други син син Живка Тривунца из села Суботинца, јсоји је сем њега имао још синове : Јована (Јоцу), Стојана и Стевана. Још у ратовима око Делиграда, у првоме устанку, одликовао се Иван Тривунац, па га је због тога доцније, кад на њега паде народни избор, као већ опробана човека нрепоручио кнезу Милошу Сава, архимандрит Светоромански, који је тада био писар у Кнеза Милоша. Кад се 1833. г. ови крајеви 1соначно присајединише Србији, Иван иостаде са Голубом из Јошанице члан суда најпре у Ражњу, па у Бањи па у Алексинцу, онако како се суд селио из места у место. Као судија имао је Иван нлате 500 гроша годишње и по једнога радншга из сваке куће онога среза подручног му округа, који му се одреди. Доцније је Кнез Милош укинуо узимање радника а повисио је плате. 1) У поменутом нисму Кнеза Милоша стоји погрешно Јован Тривјорц (Кнеж. Србија од М. Ђ. Милићевића стр. 728.)