Нова искра

СТРАНА 226.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 8.

У вече тога дама, натерао је жену Смиљану и оемогодишњег синчића Манојла, да се заједно са њим, пред иконом Св. Ђорђа, клечећи Богу моле. А пошто Бог милује кад га невинашчад моле, Манојло је по Новкову шаптању очитао познату молитву са, такође иознатим, додатком. Кад је легао, наредио је Смиљани да припреми за Манојла стајаће руво, јер ће еутра са њим на јутрење у цркву, а сутра дан био Је неки женски светац. Треба се и томе свецу помолити, мислио је Новко, јер можда је он тога дана дежурии за све догађаје и послове на земљи. Затим је заспао. На лицу му је лебдео осмех среће и задовољства, као што и може човек да буде срећан и задовољаи — у сну. $ * Нерадинчани су од вајкада побожни л.уди. Недељних дана и свечаницима, њихова мала црквица била је пуна народа. Старе душе долазиле су да се Богу помоле; млађи да се, поред тога, и њаразговарају; а момчадија и цуре да се виде и једно на друго насмеше. Тако је то, ваљаде, и по другим местима. Поранио Новко у нрво свитање. Ваља и њему ићи у цркву на јутрење, али је још рано да буди МанојлаИзашао у двориште, прислонио се леђима уз велики орах па опружио поглед нреко нлодних њива, ливада и нерадинских браника. Са истока разлила се по целоме видику зеленкаста светлост, поднизана одоздо пурпурним црвенилом. Све што живи буди се и спрема за рад. Тичице по жбуњу певају јутрењу молитву створитељу света. Трава и цвеће по ливадама мирише а тихи поветарац разноси тај мирис на све стране. У тим величанствеиим појавама човек осећа да је Бог близу њега. Сигурно је и Новко осећао тако. По мицању његових усана могло се примети да је понавл>ао молитву са којом је синоћ легао. Дуго је тако стојао па се онда прену. Време је било да дете разбуди, да се облачи и у цркву иде. Окреиу се и нође кући, али уједаред стаде. Пред самим вратима кућним стојао је средовечан човек, пегава лица, дебела кукаста носа и црвене косе. Новко се изненади! То лице он је виђао негде, али -се није могао сетити гд«. Он му приђе. — Добро јутро, газда Новко, рече му непознати, нешто уњкајући кроз нос. — Бог ти помогао, одговори му Новко. А одакле беше ти, брате ? Непозпати развуче усне на осмех те му се показаше крупни проређени зуби. — Зар ме не познајеш ? Ја сам Самуел из Шапца. Имам радњу на Бајиру. Куиујем коже а и мењач сам. Од мене си купио одавно оне велике дукате за домаћицу. Новко се тога није сећао али прими непознатога као познаника. — Гле, рече, а ја те не могадох познати! А којим добром ти овде ? — Купујем коже, одговори Самуел. Да немаш и ти? — Немам, одговори Новко. Што сам имао продао сам иашсм механџији.

Новко хтеде да прекрати разговор, јер је био за нослом и пође у кућу, али како се за њим упутио и Самуел, он застаде. — Ја сам, знаш, за сада у послу а и домаћица ми успрема по кући. Него ако имаш још шта са мном да говориш, дођи доцније. Доцније ћемо моћи до воље разговарати а и да попијемо по коју. — Немам, газда Новко, шта да говоримо. Хтео сам те питати само да ми покажеш где имаде кожа да пазарим. Али готово ћу да оставим то за други пут, а сад да се вратим час пре у Шабац. Сад у нуту јављено ми је да је ова иесрећна лутрија наша банкротирала а ја имадем доста новца у њу уложеног, па морам журити ако могу на брзу руку да расиродам све, да ми толики новац не проиадне. Новко, који беше пошао у кућу, стаде као укопан. — Шта рече ? викну, а глас му је дрхтао. — Банкротирала — нропала, понављао је Самуел. — Ко ? Наша лутрија ? — Она. — Ама не може бити ? — Да си ти жив и здрав а она је свршила. — Па сад ? пита Новко. — Сад морам журити кући да распродам све своје лутрије. Не марим да нешто и изгубим, само да не изгубим све, одговарао је Самуел. — Па данас је извлачење, каже Новко. — Беше то, одговори Самуел и одмахну руком кроз ваздух. — 0 шта ми рече ! говорио је Новко задубивши се у мисли. После поћута мало па ће продужити : — Чујеш, газда Самуило ? — Чујем. — И ја имам три. — Одмах их, ако можеш, истурај из руку, примети му овај. Новку иаде на памет једна мисао : „Ово је варалица. Мора бити да је дошао моју лутрију да измами", иа узе да га проба: — Чујеш, газда Самуило? Узми их ти. Волим их дати теби но другоме. — Море, јане знам шта ћу да чиним ни са својима, одговори Самуел. Што ће ми ? — Али молим те, моли га Новко. — Не раде ту молбе, газда Новко, вели му Самуел. Ти то знаш. Молиш ме да штетујем ја у место тебе. Аја. Не могу. Виде Новко да овде нема варанције. Ииаче би иотрчао Самуел за лутрије као смушен. Кад већ није било варанције у ономе што му је Самуел саопштио, онда је требало и Новку учииити нешто да се од штете сачува. — IIа дедер ми реци шта сад да радим ? обрати се он Самуелу. — Ради што и ја, одговори му овај кратко. — Како ћу ја моћи што учинити, кад и ти сумњаш у успех свога ра.да ? примети Новко забринуто. — Па да пробамо, одговори Самуел. Поћуташе мало обојица, па ће онда Новко нукнути прстом: — Пхи, бруке ! . .. Е не треба човек од јако никоме да верује, кад и лутрија може да банкротира. Ама откуд