Нова искра

'ВРОЈ 9 - НОВЛ ИОКРА СТРАНА 269.

хом задахнуо великога добротвора српског Велимира Тодоровића и најлепшег јунака српског у другој половини деветнаестог века — Жихаила Илијћа! Тораиија

10. августа 1900.

Чеда Ј/1ијашо6ић.

КАД БИХ.. (Сипи рридом)

К,

^ад бих нешто ГоСПОД био, Благодат бих оваку лио ; Сништио бих сме>т међ људма ' Сузе среие, , свете мио, ти би лио, Кад бих нешто Господ био.

Кад бих нешто Господ био, Друкчије бих удесио : Не би нигде било сетве, Чекале би спремне жетве, Па би живот сваком био драг и мио, Кад бих нешто Господ био. Кад бих нешто Господ вио, Не бих рај од људи крио : На земљу бих с њиме дош'о, Па би нови живот пош'о. Само ти би исти био, цвете мио, Кад бих нешто Господ био.

МИХАЛКО Бо *лЕС<дав Прус (А <л. Г^довавди)

с.

>вршени су радови на железничкој прузи. Предузимач је исплатио колико је коме припадало, преварио кога

Је могао и људи се стали разилазити гомилама сваки своме селу. У крчми и око ње до подне се жагорило. Један је пунио котарицу земичкама, други је куповао ракију за кућу, неки се опет — опијао на месту. Затим су направили свежњеве од грубих струка и обесивши их о раме отишли говорећи: — Збогом „глупи Михалко!". .. А он стојаше. Стаде на сивој равници, па чак није ни гледао за својима, него сјајне шине које су ишле чак тамо незнано куда. Ветар му је мрсио црне власи, ширио белу струку и из даљине доносио последњи одјек песме путпика. За мало па иза жбуња нестаде горњих хаљина, струка и округлих капа. На послетку и песма умуче, а он непрестано остаде скрштених руку, јер — не имаде куда. Као овом зецу што баш сад прескаче шине тако и њему, сеоском сиротаџу, гнездо беше у пољу а кујна — где Бог д§,. Иза песковитог брежуљка разлеже се звиждук, диже се дим и зазврја. Дође теретни воз и стаде пред недовршену станицу. Гојазни машинист и његов млади помоћник скочише с локомотиве и отрчаше у крчму. То исто учинише и кочничари. Остаде само инжињер који замишљено посматраше пусту околину и слушаше брујање паре у котлу. Сељак познаватпе инжињера те му се поклони дубоко, до земље. — А, ти си то, „глупи Мишо" ! Шта радиш овде ? запита инжињер. — Ништа, господине! — Што се не враћаш у село ? — Немам зашто. господине. Инжињер поче певушити, а до мало рече: — Иди у Варшаву. Тамо ћеш свагда наћи рада. — Кад не знам где је ! — Седи на воз па ћеш дознати. Глупи Михалко скочи на воз, као мачка, и седе на гомилу камења. — А имаш ли што новаца? — Имам, господине, рубљу и четрдесет гроша, и форинту у десетацима . . . Инжињер стаде опет певушити и посматрати околину, а у локомотиви је непрестано шиштало. Најзад из крчме изађе послуга на возу са боцама и пакетима Машинист и његов помоћник ссдоше на локомотиву и кретоше се.

МАНАСТИР КОВИЉ