Нова искра

ОТРАНА 260.

Н 0 В А

Баби тај њен одговор дође чудноват, па пошто остаде мало замишљена, запита је: „Јемачно су ти родитељи стари и сироти, па не могу да те издржавају?" — „Нису баш ни стари ни сироти." — „Па чудо си онда отишла од њих?" — „Тако је требало да буде." — „А одакле си ?" — „Из далека." Баба ућута. Наже се над рад и поче премишљати. Пре свега, та туђинка сиротица, просјакиња, радница... шта ли је? дође јој сумњива, и за то с неповерењем поче гледати на њу. „Ко зна, какво је то створење" мислила је: „које поред живог оца и матере тумара тако по свету. Стала пред кућом, згурила се, направила се као да се мрзне од хладноће, удесила да је господар види, па да је, дабоме, као сваки милостив човек, пусти у кућу да се мало угреје; па сад, кад је све то лепо постигла, разгледаће кућу, видеће где шта стоји, где су врата, где прозори, где је слаб зид, па ће после опет сасвим мирно да оде; а ми, ми ћемо после неколико дана несумњиво имати лопове у кући .. . То је, никако друкчије! Њу је морала нека лоповска дружина послати. Чули јемачно да је ово богата кућа, па к'о веле биће пара као кише. А, дабогме, ако им се у томе когод успротиви, опи ће га.. Ту баба у мислима као превуче руком преко гркљана, што је требало да значи, да ће лопови тога који им се буде успротивио, и заклати; и опет онако испод ока поче погледати на сиротицу. Она је и даље мирно, скоро непомично седела. И како јој је поглед био оборен, то је баба могаше посматрати а да је она и пе примети. И јемачно с тога, што је непозната тако жалосно изгледала, што је дуже гледаше, баба је све мање веровала својој тако брзо никлој претпоставци, да је она члан какве лоповске дружине. „Не, не варам с'е: није могућио да је ово слабо створење тако пок.варено," мислила је даље баба, и дође јој жао што је тако што могла и помислити, „Она, види се, има својих мука; али зар мора за то бити рђава ? Па баш и ако је оставила и оца и матер, ко зна за што је она то урадила?! Никоме није стало до тога да се драговољно мрзне као што се она ето мрзнула"... Та је мисао поново разнежи према непознатој. —- Како ти је име ? запита је. ■— Мира, одговори она. — Гле, како необично име ! А колико ти је година ? — Сад ми је пуних двадесет. Не би човек рекао, продужи баба: Изгледаш много млађа. А зар ти је још хладно, кад се тако грчиш? — Није, мало сам се угрејала. — А ти онда скини тај шал с главе. Сад смеш ближе прићи огњишту. Хајде, угреј се још мало, па ћу ти онда дати да једеш, јело ће те још највише угрејати. — 0, и ја мислим, ре-че сиротица. Верујте, од јутрос ништа нисам окусила. — .Рекавши то послушно скиде шал с главе, па онда из оног завежљаја што је носила, извади чешаљ и мало зачешља косе. — А ти онда ходи; седи за сто, па ћу ти одмах дати да једеш. ■— Ту баба извади из једног орманчића нешто меса и сланине, одсече велико парче хлеба и стави пред њу. — Ето ти, па се прихвати мало. Само немој нагло јести, једи полако ; па ако ти буде мало ја ћу ти још дати. Кад Мпра седе за сто и поче јести, баба је с удвојеном пажњом посматраше. Тек кад скиде шал с главе,

баба виде колико је лепа и нежиа, и како мало личи на обичне раднице и слушкиње. Руке су јој биле мале и чисте као у какве господске кћери, а руке јој дотле није могла видети, јер их је Мира непрестано држала у шалу. Кожа на врату била јој је бела и нежна као у детета, а плава коса чиста као да је била прана у очи тога дана. Имала је високо, паметно чело ; обрве су јој биле као уписане, а очи тако благо гледале, и у опште тако је мало личила на радницу, да се изненађена баба не могаше уздржати а да је не запита: — Ти не служиш одавно, је ли? Од скора си пошла у службу? Кад је то запитала Миру, за бабу се није могло рећи да је почела поново сумњати у њу, али лепа глава Мприна и њене мале и нежне руке изненадиле су је, и она је, као што би у осталом и свака друга на њезину месту, била веома љубопитна да што више сазна о њој, па је за то и питала тако. — Од .скора: тек је месец дана, одговори Мира. — Па ти се ту, где си служила, јемачно није доиало, па си пошла да тражиш боље место, продужи баба: И ја мислим да ће ти у граду бити боље. Град је велики, па можеш наћи посла каква год хоћеш. А какав је управо твој посао ? То питање као да мало збуни сиротицу. — Па ... ја знам да кројим, знам да шијем, да везем, да плетем, па онда . . . па онда добра сам куварица, а мислим да би била и добра собарица, и за то бих највише волела да ступим у какву добру породицу, где бих драговољно све кућевне послове радила. По ирироди таква сам да бих се саживела са каквом добром породицом, да бих их све волела као да су ми рођени, и да бих све што је њихово чувала и пазила као да је и моје. Говорећи то помало је јела. У том врата се од кујне отворише и уђе господар, младић који је до мало пре седео крај прозора меланхоличан због тужних успомена.' Седећи у својој топлој собици, у мислима је пратио оне снажне нараштаје који су некада пуни енергије живели у тим истим зидинама и радили земље своје молећи се Богу, искрено верујући у њега, јер веру њихову није мрчила ни најмања сумња, — а којих више нема. Н>их је, дакле, било само за то да буде њега, нестало их је да би њему места учинили. Али то је и еувише места за њега. Он је слаб, он се боји толике одговорности, јер осећа да нема у себи оне потребне мушке одлучности својих предака. Скептицизам новог друштва, као и у многим другима, и у њему је био покидао све оне здраве клице што их је био наследио од својих старих, и сумња га је тако рећи спутавала. Кад је после тога мрак сасвим пао, њега поче и неки страх да обузима. Мира је седела за столом и довршивала оно парче хлеба. Кад чу да неко уђе, осврте се, па како њега угледа одмах се диже. Он за мало застаде. Онако на први поглед, без сумње, учини му се невероватно, да је то она иста просјакиња, коју је мало пре тога гледао како погурена и изнемогла дрхти од зиме. — Ч.ија си ти, и куда си пошла тако с&ма ноћу? запита је, а у души роди му се сумња: да се с њом мора иешто необично дешавати.