Нова искра

БРОЈ 10.

■Џ** Београд 16. октобра 1900. год. -н!#-

ГОДИНА II.

Ј

М И Р А МОВЕ.ЛА маписао П. Ј. ОДА8ИЂ

(НАСТАВАК) II Била је страшна зима. Ветар је као помаман дувао. На истом месту, где смо га оно први пут затекли, у својој топлој соби крај прозора седео је наш млади познаник и читао. С времена на време спустио би књигу и губио се у маштаријама. Био је нелагодан и нерасположен. Чинило му се, као да му је некакав терет пао на груди па га притискује, и као да му мисли лутају неком сумаглицом кроз коју се не види нити куд се хоће, нити шта се хоће. И ако није могао рећи да је болестан, нити да има каквог узрока да буде нерасположен, ипак је осећао неку и душевну и физичку малаксалост. Осећао је да ту, гдеје сада, није његово "место, и~да и поред најбоље воље неће моћи живети животом својих старих , ма како га сестре о ,томе уверавале. Живот, "какав је он себи замишљао, био је сасвим супротан томе самачком животу у који су га несрећне околности довеле. Није имао друштва, а међутим, пре свега, друштво иу је требало, друштво ма једног пријатеља и друга из последњих дана. Осим гробова његових родитеља и његових старих, на томе месту није било ничега више што би га привлачило, јер и детињство му и најслађе успо-

ДР. И/1ИЈА ОГЊАНОВИТ, АБУКАЗЕМ, СРПСКИ КЊИЖЕВНИК

мене из детињства биле су само бледе слике онога што је некада било. А кад би се само мало дуже задржао да иремишља о ономе што је некада било, ископнило би у 1[>ему и оно мало воље за живот и рад што је још заостало,-пошто га је и иначе стално морила мисао, како је све пролазно на овом свету, све, па и добро и лепо и узвишено. На помисао о лепоме преда њ се од једном створи слика Мирина. Због њене лепоте и оне тајанствености, у којој се, као што је то њему изгледало, крила њена прошлост, врло је често мислио на њу, и још од првог дана. осећао је у њену присуству неки немир. Осетио би како му крв по жилама почне брже да струји ; како му неки пут нестане речи кад се обрне к њој да је што пита или да јој нареди. Па онда, сети се, како је једном приликом, кад је Мира сама била, запитао или управо замолио, да му једном каже, ко је она, где се родила, ко су јој родитељи, и што све то крије од њега кад види да јој је он пријатељ, — и како му је она одговорила, да не воли о томе да говори. Он је, наравно, није више питао, али сећа се како је тек после тог његова одговора био љубопитљив да дозна : ко је она ? По приликама, у којима се кретао, те мисли и њима сличне биле су последица његова тадањег душевног стања, његове самоће и оне меланхолије којој је по природи својој био наклоњен. Од како му је Мира ушла у кућу, он се осетно променио. Све његове дотле тако раштркане мисли беху се усредсредиле на њој. Према њој сиротој, напуштеној, чију јеисторијуумаштисвојој стварао, осећао је неку ретку нежност, а мало ко и уме да буде тако нежан хао несрећан човек који са своје несреће истински ттпти.