Нова искра

БРОЈ 11.

Г1 0 Н Л ТТ С К Р А

СТРАНА 337.

узвикну сав~радостан.

— Ви сте из нашега села? — Од куда то ? — Јер ме зовете као и у нашему селу . . . Та ја сам „глупи Михалко!" Вратарка се закикота а њен муж слеже рамепима. — Да си глуп то се види — рече. Али ја нисам из села но из вароши. . . из Лавова! — додаде таким тоном, да већ ожалошћен сељак уздахну! — Хеј! Хеј! То је сигурно велика варош као и Варшава. Велика, невелика — одговори вратар — али тек је легга варош. Па поћутавши мало: А ти хватај пут, јер овде није слободно спавати. Сељаку клонуше руке. Жалосно погледа вратара и запита:

— ГГхи! Како Бог да — шану. Престаде да се брине за сутра и тепшо се данашњим даном. На пољу је киша лила као из кабла. Ала би рђаво било спавати сад у рову, а како је красно овде! И заспа, као што обичио заспи уморни сељак који, кад му се што присни, вели да су га походили нечастиви. А сутра . . . како Бог да! Изјутра се разлепшало, чак је и сунце грануло. Михалко је још једном захвалио стражару за нреноћиште и изашао. Био је сасвим чио, ма да му се од јучерањег пљуска још лепила коса а струка постала крута као од коже. Часак један постоја пред капијом, мислећи куда ће: лево или дссно? На углу спази отворену крчму те оде тамо да доручкује. Испи велику чашу ракије и, веселији, упути се на ону страну где се виђаху скеле.

ТЕОЧАК, РАЗВАЛИНЕ У БОСНИ.

— А куда ћу кад овако пљушти ? Умесност овог питања дирну вратара. Одиста, куда ће по оваком пљуску ? — Па! — одговори — вала и остани кад овако пљушти. Само немој ноћас да крадеш, а сутра хватај маглу чим зазори, да те не би опазио господар. То је видра човек! Михалко се захвали, оде задњим зградама и четвороношке уђе у познати му подрум. Простре укочене руке, исцеди мокру кабаницу и леже на отпатке опека и на иверје које је ту давно за себе био донео. Није му било врућина, на против чак — мало хладно и влажно, али се он од детињства привикао невољи, те се на садашње незгоде није ни освртао. Тежа му је била мисао: шта да ради? Да ли да тражи рада у Варшави, или да се врати кући ? Ако да тражи рада, онда где и каквог ? А ако да се врати кући, онда којим путем и пашто ? Глади се није бојао. Имао је две рубље, а у осталом — ваљда му је глад нешто необично! . . .

— Да ли да тражи рада? Да ли да се врати кући?... У тај се мах негде близу разлеже тресак налик на кратку грмљавину, за њим други, јаснији. Сељак погледа. На неколико стотина корака одатле," десно, видели су се врхови скела, а над њима као црвен дим ... Десило се нешто необично. Михалка обузе радозналост. Појури на ту страну, омичући се по клизавом путу и шљапкајући по барама. У некалдрмисаној улици, у којој је било само неколико кућа, узмували се уплашени људи. Викаху и показиваху рукама на недовршену зграду, пред којом лежаху поломљене греде и нове рушевине. Над свим тим дизала се црвена прашина од опека. Сељак притрча ближе. Ту већ виде шта се десило. Нова кућа пала. Срушила се цела једна страна , и друга више од половине. На поломљеним зидовима вишаху прозорски рамови, а велике греде, намењене за дизање тавана, попадале, посавијале се, попрскале као иверје.