Нова искра

СТРАТТА 336. Н 0 В А II С К Г> А ВРОЈИ.

КАСАБАЛИНКЕ

8. Садпка Нома ник4 лика и облика, што коншика Зулфића Садика ГЈа, како би, не зна веК ни сама од големог нама и јордама: новиш носа тунос фесиК нбсб. ТГомаоке начиња од коса, на их црне до обрва спушћа. Коса јој је и црња и гушКа и од мрака и од мушебака ; па што њоме испокрива уши : нејма, готов, мјеста ни менђуши! А очи јој — мани их се, мани ! . . . Под грлом јој румени мерџани ; мерџан грлу одговара, вала, ко крв кад би по снијегу пала. На њој буде јелек су пет пуља, под јелеком бурунџук-кошуља. У њедрима два тичета има : провирују кроз бурунџик саде, ко из гњезда кумрикуше младе. Кумрикуше гњездо иснуниле ! — — Не излази, пиле, акастиле, нит у акшам, нити Сабахиле, већ пред подне и пред ићиндију, кад се збију ђерзи у џамију. Заметне се шемшијом од свиле, па је лаку ко вито окреће. Башчом шеће : хоће ли ми, не ће ! Туј јој крије шатор од шемшије пуно стаса — скоро до појаса. НГибају јој оба обла кука два курјука, дебела ко рука. Утегне се пафтама у струку. Димије се аршин за њом вуку, стоји шушка кумаша им плава, а још виша златали дикиша.

Стоји шкрипа сахтијан-местава. По замааку за њом мири хава, — инсану се од ње вртоглава, ачкосум му, ко се не помами, бир је види, како се јордами ! 9. јУГејрима Чуј, Мејримо, да се халалимо ! Суђен сахат за час доћи може. До1)с л теби прије, — не дај Боже! не ћу стићи ни хасту обићи, ни ћу моћи над мејита доћи, па ћу плакат бир букадар вакат, док се с ладним не саставим гробом, што се нисам халалио с тобом. Стог халали, мој дилберу мали, ако ти је штогод хатор на ме. Ма ти знадеш и од себе саме, да ти хинле не бих учинио, нит бих стио, нит бих помислио ! осим ако има штогод тако, што би мува понијела лако ! Ја ћу теби халалити радо : кад ти срце из њедара дадо', што за њега ни хајат не шћеде, већ га згази. да у праху згњије. — Ништа за то, моје јалан-злато, бар ме једне кутариса б'једе ! Ја сам срце саранио своје. Па сад ми је боље него прије : брез срца се живи рахатније ; та ми штета ни мало не смета. Халалосум, џанум, за ото је и ового и онога св'јета ! И халал ти — мореш бити хаси сузе моје и моји уздаси, што је с тебе и за тобом, рано,

иаилакано и науздисано. Сузе моје окуј сувим златом, иа их носи ко бисер под вратом, а уздахе уплети у велу, иа их спусти по лицу ти б'јелу. С.рсћно биће тиме твоје биће, то таштини твојој угодиће . . . Нек ти буде, нек те дичи свуде, нек те диже, ко акмаџу крило халал ти, Мејро, било ! Памтим красно оно вече касно, | — бјеше тама послије акшама кад си стала плашљиво уза ме, | на моје се наслонила раме, а ја тебе узео по пасу. Ал смо срећни били у том часу ! То сјећање теби није мило, па се правиш : није ништ' ни било, пољупца се и не сјећаш ђоја; ал он чува света права своја: све те гони пред савјест са давом, а не да се отрти рукавом. Кад си хтјела послије га трати, што га с мјеста онда не поврати? — Сто година кад би било теби, то ти опет халалио не би', већ ако ти за то халал треба, ено, кузум, потражи га с неба. У Алаха мерхамета дости. Моли му се, нек ти он опрости, — дуго клањај, кад се молиш Богу. Ја пољупца халалит не могу : живот ми је загорчио цио, — харам ти, Мејро, био !

Беч, 1900.

Е. 4.

МИХАЛКО бо-лесчлав П рус (А .л, Г^ ловадг^и)

(свршетак) 1~1аступи ноћ, запалише светиљке, а киша осу јаче. Сељак тражаше најмрачније улице. Скрете с пута једном, други пут. Угледа нове грађевине, и на. једанпут познаде улицу у којој је пре неколико дана радио. Ево овде се калдрма завршава. Овде плот. Онамо је гомила опека, а тамо — његова кућа. Неколики су прозори осветљени, а кроз отворену капију виде се недовршене зграде. Сељак уђе у двориште. Како где, али овде баш има права да преноћи. Та он је ову кућу зидао, |

— Хеј! Хеј ! Куда ? — викну за њим са степеница човек обучен у добар кожух. Морало је бити хладно напољу. Михалко се обрте. — Ја сам — рече. Идем у подрум да снавам. Човек у кожуху се наљути. — Шта! Ваљда је ово просјачки дом да овде ноћивате ? — Та ја сам овде цело лето радио — одговори уплашени сељак. У предсобљу се појави вратарка, забринута замужа. — Шта је то ту ? .. . Ко је то!... Да није лопов? — Ама, није! Него овај прича да је радио овде, па, вели, има права да ноћива ... Глупак!... Михалку заблисташе очи. Засмеја се и притрча вратару.