Нова искра

СГРАНА 340.

НОВА ИОКРА

])РОТ 11.

кактуса би већ давно нестало да се природа није побринула за његову заштиту. У домовини кактуса расту они на песковитом земљишту и често су изложени великој суши на којој угину све травке, а једини остају кактуси са својим сочним зеленим лишћем, те ирема томе сасвим је природно да би они били и једина храна околним гладним зкивотињама, само кад не би било њихових бодља које их чувају од пропасти , јер их због тога избегавају исивотиње ; па и ако их потраже за храну, то чине само изузетно у данима највеће нужде, а кад има друге вегетације, онда су кактуси сигурпи од посетилаца. Наша је коарива још више наоружана противу својих непријатеља, јер она, сем разног трња и бодљика, има још једно оружје које не изостаје иза првог. Она је снабдевена жаркама т. ј. шупљим појачим влакнима са задебљалим врхом и ширим дном ; испод врха су крта ова влакна и латсо се ломе при најмањем додиру и забадају свој врх у кожу а у исто време излију на месту убода течност која производи добро нам нознато осеКање бридења и горења. Ван Европе има коприва које кад ожегу изазивају исте појаве као и змијски отров. Животиње на паши избегавају коприву и мало их има (гусенице) које се њоме хране. Многе се биљке бране и другпм начином — својим одвратним мирисом или рђавим кусом, као н. нр. млечика, отодавка и т. д., те њих готово никад не дирају планинске животиње, као што не дирају ни многс маховине, папрате, боквице и т. д. а овом је на сву ирилику узрок у њихову мирису или кусу. Ово досад речено могло би се у неколико назвати самосталном одбраном биљака противу насртаја њених пепријатеља од којих се она сама брани описаним начином. Али има и други, зависни начин одбране при коме се биљка не брани сама него је други штити, као што су н. пр. мрави браниоци неких стабала, јер се зна да су стабла, на којима има мрави поштеђена од гусеница, па чак неке бшвке маме мраве, или својим слатким соковима или им дају склоништа. Слаткога сока дају н. пр. јасика у првом развоју листа, граорица у које се медљаник налази на доњој површини спореднога лишћа. Један леп пример не само прилагођавања биљака климатским приликама него и мењању оружја иротиву непријатеља — имамо у ваневропским биљкама: по оголелим пустарама средње Америке. У овим пустим пределима оличени су услови живота у необичној једноликости многих биљака кбје припадају разним фамилијама. Оскудица лигОћа, маљавост, бодљикавост, танка воштана навлака целе биљке и неко необично тамЕЈо зеленило њено, главне су црте ове флоре, а сем тога још честа набубрелост стабла и претварање дрвета у меснато и сочно ткиво које у себи гомила воду влажних месеца, као што је фела кактуса и агаве — чини све укупно карактеристику ових биљака. У многих од биљака сокови су слузни, лепљиви (гума), кисели, опори, одвратног куса и јаког мириса, или су најпосле отровни. Све ово очевидно застрашује гладне и жедне животиње, па зато су ове. биљке и заштићене од животиња. На другоме месту бране се друге биљке трњем и бодљама а не соковима и отровом. У опште се може рећи, да су љуте и отровне материје заштита противу животињских насртаја и да је бодљикаво и трновито ратће добро за јело.

Мв смо у кратким потезима обележили оружје којим се биљка брани од својих непријатеља, видели смо је како се брани пасивно, такго- рећи мртвим оружјем, али сем овога има она још начина одбране којима прелази у активност противу нбпријатеља, а у пеким случајер.има чак и у отворено непријатељство. За први случај споменућемо само оне биљке из велике фамилије тако званих Композита, којима прииада наша ајдучица, отровна салата (Баскња уп-оаа), а које имају особипу да не допуштају приступ инсеката у унутрашњост њихова цвета, него га при с.амом покушају прскају својим одвратним млечним соком. За други случај имамо да споменемо биљке које нападом сатиру свога иепријатеља — инсекта, дакле одсудно се према њима понашају као не.пријатељи. С тога су ове бил.ке добиле назив „инсектождере бил.ке", јер у непрекидној борби за свој опстанак оне су одбациле од себе насивну прнроду биљака и ступиле су у акцију, на што их је природа спремила разним згодама за хватагве инсеката. Ових биљака има доста а неке од њих расту и у нас, оне припадају роду Дрозера. То су биљке у којих су ивица и површипа листа снаодевени многобројним на врху задебљаним влакнима пуним слузне течности. Кад се какав, ма и већи, инсекат спусти на коју од ових биљака, одмах га слуз из листа задржи и аосле извесног времепа сва се поменута влакпа тако савију око своје жртве да јој је свако узмицање онемогућено. С помоћу једне растворљиве течности, којом се обасипа ухваћени инсекат, бивају сви његови меки делови растворени и усисани а само остају тврђи делови. Неке од ових биљака склапају свој лист у лик шкољке и тако хватају инсекте; а неке онет имају лишће мехурасто са једним уласком кроз који ннсекат уђе, али не може више да изађе и ту остане као храна бил>ци. Тако видимо једну борбу тиху али енергичну, видимо један делић из огромне борбе за опстапак, која се води непрекидно и без милосрђа.

Б Р И Г А РОМАН ндинсАо ХЕРМАН СУДЕРМАН

(11)

(НАСТАВАК) XIX. одине минуше. Већ давно су еестре живеле као срећне домаћице, мираз је био исплаћен, а зетови већ почеше узајмљивати од Павла. А каква тек тишина наста на усамљеном имању ! Отац је, до душе, гегао уз штаку по кући и градини, али је био одвећ лен, да опет узме управу у своје руке. Павле се није знао за њ боље постарати, него ли да нареди да му се кувају она јела која је волео, даваше му у довољној мери ким и ђумбнр и поклони му свакога Божића нов календар. Тиме би стари могао бити задовољан, јер му збиља више није требало, — та чак му је било тешко да се одвезе у град, али у колико му се боље успавало тело, у толико му љућа и заједљивија постаде нарав. Сахатима је могао седети замишљен, и страншо