Нова искра

СТРАПЛ 342.

НОВ А

ИСКРА

БРбЈ 11.

XX. „Шта ли то ради отац?", рече госпођа Катица Ердман госпођи Грети Ердман, када обе наиђоше путем д;> походе завичај и да се том приликом изјадају брату. Стари је стајао погнут у углу иза житнице и чепр као је нешто око стога сламе која је онда била смештена. Када зачу лупу од кола, Застаде пренлашено и почс трљати руке као човек који је рад да изгледа безазлеи. Обе се сестре загледаше, а Грета рече: „Ваљало би дати ГГавлу миг." 0, оне су се врло опаметиле, обе дивљаке, унутрп као споља; њихне дивље , смеђе коврџе припиле су се равно шчешљане поред ушију, а живе очи имале су нек:: суморни сјај, као да са.да знају како је то, када се човек сит наплаче у тихом собичку. Уз то је, до душе, госпођа Катица имала и три крепка дерана, а код госпође Гретс већ се показиваху наде на четвртога, а свакзна: матсринство замара! Павле вије био дома, радио је на пресетишту, али им приђе отац с лукавим осмехом и машући штаком викну „Зар пе трчим опет као младић?" Госпођа Катица изјави своје чуђење, а госио1)а Грета пристаде уз њу. „Иде као подмазано", смејао се он: „прекјуче са .м чак одшетао до Хеленентала". Зачуђено, готово уплашено, погледаше га оне, јер од како се иселио, он више није био онде. „Па како су те тамо дочекали ?" упита госпођа Грет; 1 . „Ко ? Како ? — А, ви сте ваљда мислиле, да сам учинио суседску походу? Баш сте луде! Пре бих отишао у госте вашем псу и јео њему бачене кости!" „Па шта си радио онде?" „Вирио сам кроз капију, и гледао сам на сахат, па сам се опет вратио дома. Шта мислите, колико ми треб;: да отидем —? Дед' погодите!" Оне се нису могле досетити. „Сахат и по, баш као тркач . . . Газуме се", — па погледа замишљено преда се, — „ако се још што понесе. требаће и два пуна." „Па зар само да то израчунаш, ти си .. . ?" „Само зато, дико моја, само зато!" А очи су му светлеле необично. Затим седоше на доксат који је направио Павл пред кућњим влатима по угледу на белу кућу. Стара домаћица, која је пре водила кућу Ердманима а после њиховс се женидбе од њих преселила овамо, морала је отићи у кухињу да скува каву и испече пециво, и како отац с ћерима није имао што боље за разговор, грдио је Павл;: а зетове. Данас то није чинио толико из љубави према самој ствари, колико из старе навике, а мисли као да су му биле далеко одавде, и док је Говорио, померао се с необичном живошћу на својој столици. „Хајде да кренемо кући!" рече Катица, „морамо још по нешто урадити у кући, а овде нас готово и од несе ветар, колико нам дува под сукње." „Биће буре ноћас", рече Грета. Па се онда намах обе брзо освртоше, јер се необично разлегао смех којим се стари насмеја. „Па нека буде буре", рече он, мало збуњено, „неће то марити ништа. Па зар нема и код вас у браку по неки пут буре?" У Катичину лицу појави се стара враголија, али Грета развуче уста, као да хоће да се заплаче. Изгле дало је као да код ње последња још није сва минула. „Да, ове ће године рано бити јесен", рече она с наступом меланхолије. Стари зазвижда:'„Када ласте пођу к југу", а КаТица рече: „Ако ће јесен — житнице су пуне."

„Хвала Богу", церекао се стари, „и пуне су." Сестре се беху загрлиле и гледаху, наслонивши чело на окна, на сунцем обасјано двориште, на коме се облаци песка у вихорима уздизаху у небеса... У сумрак дође Павле кући, црн као Арапин, јер му се брада и лице беху испунили прашином од тресета који је носио ветар. Он сестрама немо пружи руку, погледа им оштро у очи, па рече : „После ћете ми се жалити." Грета погледа Катицу, а Катица погледа Грету, па онда намах прспуше у смех, ухватише га за рамена п стадоше играти с њиме по соби. „Огаравићете се, децо", рече он. „Драган ми је димничар", певушила је Грета, а Катица запева други стих „Драган ми је Арапин". Затим га пољубише, па отрчаше пред огледало да виде да ли су се огаравиле од пољупца. Када беше изишао да се очисти, рече Грета :„ Нудновато, доста је да погледа, човека, иа да је све опет лепо и красно." А Катица додаде: „Али је ипак данас нешто ћутљивији него икада." „Павле, одобровољи се !" ласкаху му оне, када се сви искупише на вечеру, „нама је слободно годишње само једном да дођемо овамо ! . . . Газведри то своје лице." „Па зар сте заборавиле који је данас дан?" одговори он пролазећи руком кроз косу. Оне се уплашише, јер прво помислише на дан материне смрти, али им лакну — јер он је био око Ивањ-дана. „Па који ?" упиташе оне. „Данас је осам година, како нам је горела житница." Сви су ћутали - а отац се пућио и смејао у себи. Поче се смркавати, преко рудине се пшрио још усијаноцрвени зрак који је распростирао светлост ватре преко бело застртога стола ... А бура је лупала _ капцима од прозора. Добро те домаћица сада уђе у собу. То је била разговорна старица која је увек знала пуно новина. „Па, госпођо Јанкус, има ли нгго ново?" дочека је Катица, радосна што може да се отресе од терета успомене. „0 госпо!)о", викну старица, „зар још нисте чули? — У цркви данас читав лом, цело село плете венце изнад олтара наместили су гирланду од самих вечитих ружа, а с обе стране су најлепши олеандери." „Па шта се то спрема?" „Свадба се спрема! Госпођици Дуглас је сутра свадба!" Обе се сестре тргоше од страха, добацише једна другој брзи поглед, па погледаше затим Павла. — Али овај је превртао кору хлеба у рукама, као да га се то не тиче ни најмање. Сестре се поново погледаше и климнуше главом у знак да се разумеју. Затим у истом импулсу ухватише његове две руке. „Децо, па ви ме растргосте!" рече са слабим осмеХом, „Тако, па то ће вечерас јемачно бити веселога навечерја?" упита отац који очас беше врл.о живах:Цуо. „По свој прилици, по свој прилици!" одговори домаћица. „Мало час сам видела читаву гомилу деце која прође натоварена старим лонцима и другим ломљивим стварима." „У нашим су сватовима уговорили", рече Грета, и обе се сестре погледаше и насмејаше сањалички. „То се дивно подесило", мрмљао ја стари и трљао је руке. „По чему дивно ?" упита Павле.