Нова искра

ВРОЈ 11.

НОВА И

0 К Р А

СТРАНА 343.

„Па, велим само . .. случај — истога дана када јс изгорела наша житница. Реци ми, Иавле, ти си још био будан — колико је било сахата када си видео да се појави пламен ?" „Могло је бити један." „Па ти мораш да знаш. Шта си управо тражио у Хелененталу, мени је до душе и данас још нејасно, алп добро је — баш је добро —, сад бар тачно знам, у колико је сахата било!" „Баш ми онда и знаш нешто", рече Грета смејући се. „И знам!" одговори он пркосећи. „Видећеш већ, кћери, видећеш !" Катица хтеде сестри прискочити у помоћ, али им Павле намигну да оставе старца на миру. Наскоро се затим сестре опростише. „Па ти хтеде Павлу рећи, да отац нешто потајно спрема иза житнице", рече Катица, када обе већ седошг у кола. „Збиља!" одговори ова, нареди кочијашу да стане и дозва Павла к себи. Али старац, који је у своме неповерењу имао обичај да свугде ослушкује, угура се међу њих, те их тако омете. Када Павле, обилазећи све као сваке вечери, дође и у кухињу, спази како се отац погађа с домаћицом зп један стари лонац. „ПГто ће вам тај лонац, господине Мајерхефере ?'• упита стара. „Хоћу и ја да узимем учешћа у навечерју, госпођо Јанкус!" одговори он, гласно се смејући, „можда ће мп што поклонити од свадбенога колача." Стара хтеде препући од смеха, а отац одгега са сво јим лонцем у собу за спавање, чија врата брижљиво затвори за собом . . . Сва се кућа смирила, само је Павле још лутао по мрачноме дворишту. „Дакле сутра јој је свадба", рече он, прекрстившп руке . „да сам добар Хришћанин, морао бих сада очитати Оче наш за њену срећу . . . Али нисам ја ни приближно такав глупак ... Чини ми се да сам некад врло волео, више волео него ли сам и сам знао . . . Како се то само десило, да сам се тако отуђио од њо?" Стаде премишљати, али никако да дође до правога закључка. Месец се појави над рудином — велика, крвавоцрвена плоча која распростре неизвестан сјај преко дворишта . .. Изгледало је да се бура појачала ... Звиждала је по кутовима и хујала кроз врхове ... „Када би се данас нешто појавио пожар, не би се јемачно задовољио са житницом", мислио је ГГавле, а при том му паде на ум, да треба агенту да пошље опомену да пожури са обезбеђењем. „Јер не може се знати, шта носи ноћ .. . Идем да спавам". заврши он своје размишљање, „и сутра је дан, и уз то свадбени дан." На прстима се увуче у собу за спавање, коју беше наместио поред очеве, да му се може наћи у помоћи, ако би се што старцу десило. Он не запали свећу, јер је месец, који се пењао све више, бацао већ светлост у његову собу. „Да ли ћеш данас у опште заспати ?" помисли он један сахат доцније. — Сенке узнемиренога лишћа играле су по покривачу дивљом игром, а кроза њ пробијаше месечева светлост као бели пламичци. „Оне ивањске ноћи светлео је месец исто овако јасно", помисли он, и при том му паде на ум, како се беласкала Јелисаветина ноћна хаљина испод тамнога огртача. „Баш је то била најлепша ноћ у моме животу", шаптао је он с уздахом, затим одлучи да заспи, па навуче покривач преко главе . .. Мало затим му се учини као да у побочној соби чу како му устаје отац и како изгега на врата . .. Јасно чу затим како штака удара по каменим плочама у ходнику.

„Јемачно ће се брзо вратити", помисли он, јер се чешће дешавало, да се отац ноћу по који пут диже. Затим га обузе немиран полусан, у коме се наниза читава поворка разноликих страшних снова. Када се опет сасвим разбуди, беше месец већ високо на небу, те једва још који лрак падаше у собу. Али градина и двориште као да се купаху у рвеговој светлости. „Чудновато — баш бих рекао да нисам чуо да се отац вратио", рече он полугласно. Он се исправи и погледа у џепни сахат који је висио над његовом постељом. Осам минута до један !... Прошло је дакле међутим два сахата. „Биће да сам био чврсто заспао" , помисли он и хтеде опет лећи, али тада, занесена буром, треснуше спољашња врата, да се сва кућа из темеља потресе. Уплашено скочи . . . „НЈта то значи? . . . спољашња су врата отворена . .. отац се још није вратио ?" За час обуче капут и чакшире и босоног и гологлав излете -на-поље... Широм беху отворена врата која су водила из очеве собе за спавање у ходник. — Блед од страха приђе постељи . . . она није била ни такнута, само на доњем крају беше у набраном покривачу удубљење. — Ту је дакле отац седео, не макнувши се , више него сахат и по очигледно да сачека, док он заспи. За име Божје, шта све то значи? Тражећи лутао је његов поглед по соби ... Онде у углу лежале су чохане ципеле у којима је иначе отац проводио дане, али нигде чизама, које су месецима онде стајале неупотребљене. Како — зар се хроми отац ноћу кренуо на пут? Срце му хтеде престати с куцањем . .. Он излете на двориште. Јасно као на дану ширило се оно пред његовим очима, само докле је допирала сенка од житнице био је мрак ... Ветар је хујао по дрвећу — песак се дизао облацима, иначе је све било тихо, све пусто . . . Он пројури кроз градину — нигде трага — иза штале — нигде трага. . . а шта је ово? Капија је отворена ? . . . Куда је отишао ? . . . Поред њега зацича пас, — он га брзо одреши. „Тражи господара, Турче, — господара!" Пас стаде њушкати по земљи и отрча к забату од житнице, онамо где су били стогови сламе, који се дизаху свугде око зида као пусти песковити брегови... Зассњавајући обасјавала је месечина бели зид и одбијаше се с отвореножутога земљишта . . . Могла би се наћи чиода. .. Нигде ништа необично, само на једноме месту као да слама беше разривена... Али стој! — откуда овде лествице, прислоњене на зид? Лествице које су још пре два сахата биле положене на голу земљу поред унутрашње стране зида ? Ко их је дигао с њихова места? А — за Бога, шта је ово? — Ко је отворио баџу? Баџу, коју је он лично изнутра затворио, пре него убацише снопове ? •—- — Доле поред лествица као да земљиште беше влажно, као да је просута каква течност . .. Испарење од петролеја дизаше се из каљуге. Уздрхталим рукама маши се у сламке, које су лежале на поду. Збиља, оне су биле влажне, и отужан мирис пређе и на прсте, којима их дохвати. Осети како му поклецну колено, нејасна, а страшна слутња обузе његова чула, — с муком се прибра и по1)е уз степенице, док не дође до баце. Доле је скичао пас . .. „Тражи господара, Турче, господара!" Животиња поче гласно урликати , па онда потрча њушоћн V кругу, док ]ој се не учини да је нашла траг.