Нова искра

БРОЈ 12,

фм- Београд 16. депембра 1900. год. -нд#

ГОДИНА II.

НА КОСОВУ — ПИСМО -

Скопле, 5■ сепшембра 1900.

Српкињо, сестро моја!

А. где сам ти јуче и јутрос била, Српкињо, сестро моја. знаш ли? Била сам ти на пол>у Косову !. .. Косово! Косово је гробница јунака српских, гроб круне Лазареве. Нећеш зајецати кад дођеш на Косово лепо по ље равно само ако ниси Српкиња. Нећеш пролити кишом сузе кад угледаш Грачаницу лсрасну цркву белу онда, ако те није Српкиња млеком задојила. Косово!! По Косову сам ходила јуче, плачући за царством српским. Косово!! Косовом сам брала цвеће јутрос, лијући сузе за крвљу из које је оно поникло. А у красној цркви Грачаници, задужбиниславпих Немањића, ужегла сам свећу, крстећи се, светитељу, мученику, последњем цару нашем, и светитељима, мученицима, јуначкој војсци последњега нам цара. И ужегох једну, молећи се Богу правдс, љубави и милости, за срећу наше браће и сестара што цвиле у ронству, стењу под јармом тешким. Косово! Није ли Србину Косово, што хришћанину гроб Христов ?

Кажи, Српкињо, сестро моја ? Христос умре на крсту за спас човечанства. [Косовски јунаци пролише крвцу на Косову за крст часни н за веру своју ... На Косову сам била синоћ и јутрос, а душа је моја ншла, летела у прошлост. Угледала је Косово оио, ирошло, г.идела је крв. Крв! А сада сузе. много, море суза, што се проливају већ шесто столеће. И моје се сузе мешају с њима. Љубим земл>у нато„ , пљену крвљу српском и јецам .. . На Косову сам, а душа ми лети у прошлост. Вече је. На зеленој троскот-трави седи мајка. На мајчине груди наслонило је главу своју чедо. У близини мучи малена црква; до цркве муком стоји опала кула једна .. . Пуста ! ... Дошетала царида Милица Иснод града бијела Крушевца, С њоме шећу доије миле кћери, Вукосава и лијепа Мара —

Ђорђе Павловић, државни саветник у пенсији

пева маЈка, а чедо јс слугаа, ћути и слуша. Ој Бога ти, киежева војиодо ! Не идеш ли са лоља Косова ? Не виђе ли честитога кнеза, Господара и нога-"и твога ? ређају уста материна, надимљу се груди од уздаха. И чедо уздише. Ој Бога ми, царице Милице! Та ја идем са поља Косова, Ал' не виђех честитога кнеза, Већ ја виђех кнежева зелеика, Ћерају га по Косову 'Гурци, А кнез мислим да је иогинуо, А кнез мислим да је погинуо понављају уздрхтале усне а очи сузе лиј 'у. Мајка илаче, уепављује песмом косовском мезимче. И оно нлаче, не знајући за што, и крије сузне очи на грудима материним ... Враћа ми се дух у прошлост, око гледа по Косову, душа види све, чује вриску кнежева зеленка, обезглав-