Нова искра

ОТРАНА 354.

Н 0 В А

љена; јеца, гледа га пуста — ћерају га по Косову Турци... Враћа ми се дух у прошлост, око гледа по Косову, душа види све, чује вриску девет добрих коља, и лајање девет љутих лава, и кликтање девет соколова, пустих; јеца, гледа мртве Југовиће, и крај њих мајку, тврда срца... Враћа ми се дух у прошлост, око гледа по Косову, душа види све, чује лепу Косовку девојку, где казује Орловићу Павлу, кога млада по разбоју тразки; јеца, гледа је тужну и жалосну где се шеће по разбоју млада, по разбоју честитога кнеза, те преврће по крви јунаке... И враћа се мој дух у прошлост, лети далеко, Прокупљу, двору старог Југ-Богдана; око гледа мајку Југовића, душа чује нарицање материно: Моја руко, зедена јабуко, Гдје си расда, гдје си устрпгута ! А расла си иа криоцу моме, Устргнута на Косову равнои... Слуша ми душа јецање, па и сама јеца, чује нарицање, па нариче ... Авај!. .. Синоћ је небо на западу било као крв црвено. Онако је изгледало Косово, лепо поље равно, прве ноћи после хсрвавога боја... . Ш Ноћ. Звезде светлуцају тужно, и месец је тужан: пебо просипа летњу, ноћну росу — сузе лије ... И лију их мајке и сестре, љубе и кћери. Јер полетеше врани гаврани с Косова, с крвавог разбојишта, одмах, разлетеше се широм Српства, падаху на куле, на дворове српске, казиваху мајкама и сестрама, љубама и кћерима јаде грдне ... Прва ноћ после боја. Звезде светлуцају тужно, и мссец је тужан : небо просипа летњу, ноћну росу сузе лије ... Мртва лежи на Косову војска . . . Авај!!... Гледала сам крв свету, милу, дуго, плакала сам. А зар да будеш на гробљу, над гробницом где ти је слава, слобода где ти је, па да не нлачеш? Из крви је поникло оно цвеће много, као крв црвено, по разбојишту, што у пролеће цвати, за то га тамо зову крваво цвеЛе. Јутрос сам рано, рано ходила по разбоју честитога кнеза, и брала то свето цвеће, што ниче из крви јуначке, српске; набрала сам много, да га носим у свој завичај, милу Србију. С гроба Христова доносе хаџије крстове, а ја ћу, ево, с гроба царства српског цвеће свето, мило, даћу га својима у своме завичају, нека га целују, љубе. И ја сам га целивала, љубила, љубила сам га и сузе лила, моје су се сузе мешале са сузама виле са Шаре Планине. » Јесте, Српкињо, сестро моја! Оно што трепери према сунцу као бисер и драго камење по трави и цвећу на Косову лепом пол>у равном, што сам јутрос дуго гледала, то није роса, то су сузе виле са Шаре Планине, и сузе нашега народа, народа српског. Вила Шар-Планинка лети широм Српства и утире дугим, густим власима својим сузе, што се проливају за царством српским од Косова, већ шесто столеће; па долети с њима на Косово, лепо поље равно, и стреса их по Косову с власи, као ласта росу са својих крилаца; уреси њима и сваку травку, и сваки цветак, проливајући

и своје бисер-сузе, па се тада с одлахнутим срцем вине на горостасни Шар, што глрда. Косово ... Шар високи, горостасни, српска планина, мила, видео је све, што је било онда на пољу Косову, и гледа јаде невиђене већ шесто столеће. Видео је косовског јунака, што једанпут бритком сабљом мане, пак двадесет одсијече глава: видео је Бановић-Страхињу, и дигао поносито чело своје до неба само.г, Видео је косовског јунака, што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу тура: видео је Срђу Злопоглеђу, и дигао поносито чело своје до неба самог. Видео је коеовског јунака, на алату коњу великоме, са крсташем у руци барјаком, што сагони Турке, у буљуке, и нагони на воду Ситницу: видео" је~Бошка Југовића, и дигао поносито чело своје до неба самог. Али, вај! Видео је и кад се српска причешћива војска код прекрасне Самодреже цркве — спреми се за смрт: видео и грозне сузе ронио. Видео је кнежева зеленка, иуста, ћерају га по Косову Турци: видео и грозпе сузе ронио. Све је видео Шар високи, горостасни: кад погибе Страхињићу Бане, кад погибе Косанчић Иване, кад погибе Топлица Милане. Видео је Бошка Југовића, кад сам оста на пољу Косову, крсташ му се ио Косову вија... Видео је крвцу од јунака: та доброме коњу до стрмена, до стрмена и до узенђије, а јунаку до свилена паса... Видео је мртву војску, поломљена копља . . . Видео је Милош-Обилића . . . Авај! Видео је и Вука Бранковића... Шар високи, горостасни, српска планина мила, видео је онда све, и гледа јаде невиђене од Косова, већ шесто столеће, па ми муком прича тужну причу, као опо шумом и Ј1аб и Ситница. И трава говори, и цвеће говори, и дрво говори, и камен говори, и земља говори: на Косову све говори, Српкињо, сестро моја, те неће ли Ситница, Лаб, Шар ? Све говори овде, што је другде немо, говори мени, Српкињи, што сам дошла да целујем гроб царства српског Косово... Ситница говори. Беласа се, тече: шумом казује јеку рањеника, тугу виле са Шаре Планине, кад је она текла мутна и крвава, проносила коње и јунаке, турске капе и бијеле чалме, красне српске бијеле клобуке.. . Теку, шуме и Лаб и Ситница, и сад казују, причају тужну причу, дугу, петвековну, и причаће је док је Србина и док је Косова ... Српкињо, сестро моја! Синоћ, по заласку сунца, кад се црвенило небо на западу, кад је ветар удесио песму, коју пева тамо јутром и вечером, а заталасано класје помагало му шуштањем својим, и нагињао се цвет к цвету да заједно слушају глас тужни, и сагибала се трава к земљи да с њом чује речи тужне; синоћ , кад је ишетала вечерњача с месецем, ходила сам из прекрасне цркве Грачанице Приштини, а занета душа прошдошћу слушала је јеку рањеника, што осташе на пољу Косову, и гледала је крв, а није се сетила страшне садашњости, крволочника, Арнаута, што се, с дугом пушком, с оружјем, вуцињају по земљи славних Немањића, као утваре, или као вуци, тражећи незајазну срцу плена; заборавила је на страх, Умно је око гледало крв,