Нова искра

ВРОЈ. 12.

СТРАНА 355.

душа слушала јеку рањенитса, успе су се мицале, шаптале молитву Богу правде, љубави и милости: да се смилује на оне што цвиле у ропству, што стељу под јармом тешким. Усне су се мицале, шаптале Косовом пољем, светим местом српскпм, молитву Богу — слоге .. . И онда, на онај црни Видов дан, заман је било мушких срца, заман јуначких мишица, кад не бејагае слоге међу браћом, једнокрвном, једноверном, ме|у јунацима тужнога Косова поља . . . Да ли она стара, гато је уранила јутрос преда ме Српкиљу, сестру своју, проклиље Вука Бранковића ? Не номену прогалоет она с црне садашљости. Не сети се сна с грдне јаве. Јадале ми се двс Косовке, стара Вучитрнка и млада Приштевка, јутрос рано, у свитање, пре но што сам пошла на разбојиште ; јадале ми се обе, шапатом, плачући, погледајући к Србији нашој милој, одакле спасеље изгледају. Грлиле ме две сестре моје, молиле ме сузним погледима: да кажем, да причам њихне јаде грдне, где но се год српски збори, где год је Србина; да их испричам својима, свима вама у Србији нашој милој, одакле спасење изглеДају. Вучцтрнка , Приштевка говориле ми, јадале мисе. И још би дуго пабрајале, ређале јад за јадом и зулум за зулумом; казивале би још дуго чежљу своју за нечим што не познају, што нису познавале ни њихне мајке, ни бабе, ни прабабе, чежн>з г за

оним што Је мило и животињи, а то ли човеку, чежљу за слободом. Н>у желе, за љом чезну; њу, милу и драгу, што је само по имену знају и познају. Јадале би ми се још, али је дошао час нашега растанка. Да ли су се кад год праштале овако сестре што су на једном срцу лежале, како су оне са мном? Колико љубави! Колико бола! Колико суза !... —• Збогом, сестре! У здрављу да се видимо! — Збогом, сестро! У добру да се састанемо! — Амин да Бог да! — Ноздравите ми све но Косову. — Поздрави нам Србију. Овако сам с њима јутрос рано, у свитање; а теби... Ево ти књиге моје, писане у честитој у Маћедонији, где су наши стари краљевали, где се пева о Милошу и Марку, где се крсно име слави; написане у славноме граду Скопљу, где нам се Дугаан зацарио. Ево ти кљиге, Српкиљо, од Српкиње, писане са срцем тужним, али и пуним

вере и наде у Бога правде, љубави и милости ; пуним уздаља у јуначке мишице српоке, у мугака срца српска, јер доста је било и плача и песме ; плач одмаже, песма не помаже болеснику тегако и одавно рањену, што отвара очи кад зашушти листак, што гаири зенице кад прелети тица: ослухује, жели и изгледа вилу видарицу, да му већ једном дође, да му ране впда и извида. Ево ти књиге, паје чати и сама и са својима; чати је свакому, који год хоће да је чује, кому је Косово свето место, гроб славе и слободе. Српкиња, сестра твоја ЈЗИМОКА ИДИЛА —♦♦♦ ]У1агловити зимски дане, како си невесео и тужан ! Твоја се густа магла по ваздуху наша, а сребрно нње пало је по пољима п по дрвећу шумском. Ветар ћути, не миче се с места. Он је умукнуо као онај кога је душа оставила. Дрвећа су испружила своје голо грање попут неба, као што очајник пружа своје голе и мршаве руке •— иросећи милост! 0 голо дрвеће- ја ходам по твоме жутом опалом лишћу. Оно ми под погама шушти. Чинимисе да му разумем глас: као да се јада на своју судбину. Чини ми се, као да баца своје погледе ка теби горе, као да за тобом тужи — као што туже сирочићи самохрани, без оца, без мајке! Некоје напреже још крајње силе своје, ал' и оно већ — изумире ! Сива, густа магло, једва си провидна! Ти ми од гауме и поља мађијаш један нов, чаробан, тајанствен свет. Ја, као у опсени, назирем у томе свету неке живе духове, нека страна, и опет позната бића. Срце моје боји се и стреии, као да очекује нешто чега се страгаи и за чим жуди ; а дугаа моја и очи моје желе да продру у ту маглу, и траже да виде, да се упознају са тим страним бићима. Ноге моје лутајући по гауми носе ме, и мени се све јасније чини —- као да видим маглена тела својих рођака и пријатеља који су ме давно оставили! Близину њихову осећа дугаа моја! Ја привиђам у теби, сива магло, и поколеља прогалих векова: читаве народе, многе људе, краљеве, цареве Они пред мојим очима маглено гмижу, ходе... не боре се, не крваве се. Је ли магло, ти си —- прошлост?... Ја слутим твоју близину ! И мене није жао гато ћу се у тебе претворити. Сунце ће тебе опет у ваздух дићи. А моји сродници и пријатељи опет ће мене у теби видети и са мном се разговарати, као што се ја сада са својим пријатељима, који су ме давно оставили, виђам и разговарам. м , КРСТИЋ.

Зграда Артиљерисјке Школе