Нова искра

СТРАНЛ 378.

0ОВА ИС8РА

ВРбЈ 12.

се о томе да буде добар човек и да те не остави у не- ! пољи. Али ми мораш поклонити његову душу." Мати задрхта, па упита: „Ко си ти?" „Ја сам Брига", одговори сива жена. А мати је плакала, ну пошто је била веома гладна. даде жепи душу свога сшга, а ова га крсти. И син јој одрасте и радио је тешке~послове, дајој пабави хлеба. Али поигто пије имао душе, није имао нн радости ни младости, и често би погледао матер прекорпим погледом, као да хоће да је пита: „Мати, а где ми је остала душа?" Тада се растужи мати и пође да му потражи душу. Она запита звезде на небу: „Хоћете ли да му по клоните душу?" Али оне рекоше: „Одпећ је ништаван за то." , ■ И она запита цвеће на рудини ; оно рече: „Одвећ је ружан за то." И она запита птице па дрвећу; оне рекоше : „Одвећ је жалостан за то." . : И она запита високо дрвеће; оио рече: „Одвећ је скроман за то." И опа запита мудре змије ; оне рекоше : „Одвећ је глуп за то." Тада она пође својим путем плачући. Аушумијс срете млада, лепа кнегиљица, опкољена великом пратњом. И када виде матер да плаче, сиђе са свога коња и поведе је па свој двор, који је био саграђен од злата и драгога камења. Онда је запита: „Реци ми, што плачеш ?" А мати се пожали кнегињици, да не може сину наћи душе, ни радости, ни младости. Тада рече кнегињица: „Не могу никога да гледам када плаче! Знаш ли шта?— ја ћу му поклонити своју душу." Тада паде мати пред њом па колена и љубљаше ј°ј РУ ке „Али", рече кнегињица, „од своје воље нећу то да чиним, он ме мора за то запитати." — Тада оде мати с њоме до свога сина, али Брига му је била ставила сиви вео око главе, те је био слеп и није могао видети кнегињицу. А мати је молила: „Драга Бриго, ослободи га." Али Брига се смејала — а ко би је видсо да се смеје, морао је плакати — и рече : „Он се сам мора ослободити." „А како ће то ?" упита мати. „Мора ми све жртвовати што воли" , рече Брига. — Тада се мати јако ражали, леже и умре. Али кнегињица и данас јоти чека свога просиоца. — —■ —" •ч: „Мати, мати !" узвикну он и паде поред гроба. „Хајде", речс Јелисавета, борећи се са сузама и спуштајући му руку на раме. „Остави матер, остави је на миру, а нама ништа више неће сметати твојк зла Врига." • ——— ' ЈЂмљан и Оморика Вајка. у пет чинова с певањем, од Бран. Ђ. Нушића. Музика од Ст. Биничког. Нико випге од меие не жели Г. Нушићу доброга успеХа у драмској књижевности. Међу нашим новијим драмским иисцима, он је по готову једини код којега пажљивиЈи и не строг посматрач налази драмскога инстинкта и, овда онда, ионегнто посматрачкога дара. Ове особине

можда нису сасвим искључене ни из Иодвале Г. Глишића, ни нарочито из Ђиде Г. Веселиновића; али то није сигурно, није потврђено; и свакојако, те су особине очигледније у Киезу од Семберије , у Тако је морало бити, и у понеким призорима и на понеким личностима из шала Г. Нушића. Г. Нушић је дакле понајпре онај у кога ми полажемо евоје наде кад на засада празном обзорју игпчекујемо појаву драматичара о коме би се могло рећи да поред тога што пише драме има још и драмскога дара. Те наше наде, да одмах и то поменем, испуниће Г. Нушић онога дана кад, по року који сбм за сходно нађе, буде нашој публици поново дао комад сличан по вредности комаду Тако је морало бити, и тиме буде, као што се то каже, потврдио своју белегу. Тада ће бити времепа и да му одредимо његово место међу осталим драмским писцима, нашим и'туђим, док је засада још једнако само питање да ли се он у њихов ред може уврстити (реч је само о добрим). Са Љиљаном и Омориком, он у тај ред још неће ући. Мени није право гато бдмах после његовог комада Тако је морало бити, који сам ја први и, нека ми се допусти рећи, с извесном компетенцијом похвалио — што одмах после тога комада, и не допуштајући Г. Нушићу да у свом успеху неко време ужива, морам тако убрзо да дам — опет први, и опет с извесном компетенцијом — неповољан суд о његовом новом комаду. Али је ово потребно учинити. Ирво зато да не бисмо и поводом овога комада, као и поводом комада Тако је морало бити, чули само оне, жмурке и на једној иози писане оцене, од критичара који последњих годину две дана срљају кроз позоришне ствари. Друго, и нарочито зато што Г. Нушићевој продуктивности, у његовом властитом интересу, треба, ако тако смем рећи, метнути папучу. Лесинг, у младо доба свога реформаторскога одушевљења, рекао је једном : „Засада имам само ту „намерицу", да напишем трипут толико драма колико Лопе де Вега", — који је, као што је познато, само комедија написао преко хиљаду и пет стотина. Г. Нушић, судећи по броју драма које је за ово последње време представљао, и нарочито по броју оних у новинама објављених које му још непредстављане надимају пуну лисницу, као да хоће и младога Лесинга да надмаши. У његовом је интересу, као што рекох, иаговестити му да код добрих аисаца количина иде увек на штету каквоће, и да онај „који не уме да се ограничи није никад умео писати". Ја нећу причати садржину Љиљана и Оморике, коју претпостављам као да је позната. Ове овако кратке позоришне оцене пишу се за писца, за оне који су комад гледали, или за оне који се спремају да га гледају. Ја желим само што краће рећи свој суд о комаду; задржаћу се при том само на двема главним манама, које заслужују нарочито да се истакну. Од тих мана прва је ова. Комад Г. Нушића је досадан као сваки празан и развучен комад. Једнаииначе оскудна материја невешто је и скомрачно провучена кроз пет чинова који, док се један по један нижу пред нама, изгледају празни и дуги. У првом чину, у коме се упознајемо са будућим заплетом комада, и у петом, у којем оно неочекивано и несклапно крунисање Зорапа за цара „крунише" и ову вилинску и царску приповест, још и има нешто радње; али су и та два чина развучена. У другом и четвртом чину, међутим, у којима је изнето Љиљаново пировање с вилом Зрачицом, комад се скоро не миче с места. Завеса је подИгнута, позорница осветљена и пуна људи који нешто говоре, време пролази, а ситуација остаје непрестано иста. Нити се догађаји гомилају, нити се осећања мењају, нити се опажа циљ коме се иде. ЛиЧности тапкају на месту, као они дечји тсоњанИци чији су коњи полегли у кариеру, а они се не мичу с места. Комад, међутим, треба да тече без престанка, да се у сваком тренутку осећа напредовање; то је она тако Звана ирогресија у Поетикама. Кад ње није, гледаоцу треба дати накнаде у каквој другој лепој или занимљивој особини. Иачина да се гледатац заинте-