Нова искра

СТРАНА 3 6.

II О В А

И 0 К Р А

БРОЈ 2.

— Хо! хо ! Хооб ! — Јес' па! Јес' па!... '— Еј, баба-Марија!... — Заш' се смејете?! Што ми викаш, чедо, еј, бабаМаријо ? Не ли је такој?... И завалија 9 ) Сотир терзија беше на бал, а беше к'сканџија 10 ) та мани се. Не му отиде домаћица ни при мајку сама, а на бал: Фати гу један па гу води, води. Завалија Сотир терзија гледа, а по мешину му се салте претура. Такој, такој, па тике мене: — „Туго, туго, Маријо! (не ме викаше ни невесто, нити пак... друсто смо били). Туго, Маријо! Не давашем да ми домаћицу славеј-пиле погледа, а с'га сам гу, да ми прошћава твоје лице, стануја пезевенг: доведо гу овдека да гу спацирају јабанџије 11 ) мужи, а ја... Оклопија сам уши како могарац, па салте глеткам. — Хо ! хо! хооб! — Јео' па! Јес' па!... — Црна, баба-Марија! — Заш' се смејете, две ви очи ? Заш' сам црна, .ротке, чедо? Неје ли такој. Резилак!... Нит се зна за гре, нит за срамување, за ништо се не срамују... Напред к'д чујемо да си је ника невеста имала дете, ми узнемо та се зачудимо, јербо је кутала 12 ), кутала и од своји до онај сат. А с'г: стане ли тешка, не пројду две-три дни, па цел град знаје. А човеку, другару си али се (мази се): бре ђојем боли гу овој, бре боли гу оној, бре мешина, бре крстетина, бре лошо гу, бре не мож' ништо да руча — салте би ручала киселе краставице. А човек пак... ђојем знају чкољу, учевни, а за по ништо с'гањи су мужи, две ми очи, како деца, оч'с ги жене нреварају. Неје како напред: ће си звекне на жену, па што бидне нак бидне. С'га: станула тешка има две-три дни, а човек гу не дава ништо да работи, нити пак да подиза; и скоро за киселе краотавице, за гројзе и мушмуле из туршију — стра га ако не донесе што од њег' иска скоро, она ће се иабије... — Хо! хоГхооб! Доста виће, две ти очи! — Једна при мене у комшилак венчала се пред сирнице, а виће од к'д од к'д викну Малу Персу, што научи пшајдерлак у Женско Друсто, та гу саши ништо од басму 13 ), вунено ли је, шарено, сас пантљике, широко ништо како анамске узун-антерије и ), салте неје како антерија дугачко, но си је такој до под кукови. Саши гу тој, да носи што си је ђојем две-три дни тешка, да се не стеза, та да га не избије... — Хо! хо! хооб! Доста, жив ти Вог! — Доста и ја викам. Пила сам си винце, попила каФче, па о'г да идем. — Како да идеш?! А прикажњу? — узвикну домаћица. — Главу сте, Севетке, на прикажњу ми чули, а реп... Што ви треба реп? — Реп закачи оному кој си је за реп: нам ни прикажи крај на прикажњу. — Јок. Доклен ме је било мило, приказувача сам. С'г ћу си идем, — рече и узе кушак, каФтан. — Не си шашава та да идеш к'да не ириказа на прикажњу ти и реп, — вели аџи-Настасија. — Не млати се, стринке, жив ти Бог! — збори домаћица не дајући јој да устане. — Како па да идеш?! — рече Јшра -Таиа. ■— За моју љубав, баба-Маријо! — узвикну Јола. ®) Јадан. 10 ) Љубоморан. ]1 ) Туђинци. 12 ) Крила. 13 ) Циц. 14 ) Дугачка, алватна хаљина.

— За мој атар, Ђул-Марике! — узвикну н она којој је стара до сад причала, и устаде те је у руку пољуби. — Чедо, за твој а г г'р... Што знам да прајим... Она окваси грло вином, и припрема се, намешта се на миндеру, искашља се. А мени мило: у рену њене приповетке, прикажње њене, видела сам пуно лепих боја, као у репу паунову: гледам њу, као невесту, лепо обучену, накићену, зарумењену од среће што већ једном одлази својему Димитраћу. После је видех као невесту скоро доведену, где испраћа Димитрија »собајле на дућан« и гледа за њим с пуно љубави. За овим је спазих пред вече крај „сокакња врата", у авлији, где изгледа своје славеј-пиленце, Димитраћа, да јој дође, и да јој спије на меком јастуку, белој руци »дори до зору с( ... Ја сам видела ово, а она ми приказала...! III в Зар што доодеше окоро, скоро, зар што беше убав, улезе ми Димитрије у срце такој како неће да може да излегне из њега никад. А, Бошке, изручам те, заш' си ми даја онолики милос' за Димитрија, заш'? Кад салте прозбори, причука ми ништо у срце како сат. К'д се насмеје, у тамнину ме слуице огреје!... Убав беше он, ама и ја сам си била јако убава. Па моје убаве аљине! А к'д ће он да дојде, по сат се обукујем, и све сам спрема огледало. Заради убавињу почеше да ме викају: Перуника-Марика; а иосле по кратко, и по убаво: Ђул-Марика. А од ђул, ружицу, има ли нигде у свет цвет иоубав?... А к'да виће пред Митров дан, поче се свадба. Почеше гу у четвртак, како ни беше адет, и татко и па свекар ми. Викнумо комшике и родови да заповедају на квас'ц. Собраше се. У једно наћве замесише две теста, једно је моје, друго младожењско; и оба претиснуше озгорке сас песницу, а туја куд су претиснули турише у моје дукат, у њигово прстеп, врзани једно за друго сас црвен свилен конац. Ћемеичеџије стадоше да свиру оро, а ми се сви Фа- ■ тимо и уземо да се обрћемо око наћве. Играју и онеја две, што су замесиле теста; играју обе сас тестане руке и ч'с по ч'с иоглеђују чије ће си тесто попре кабардише 1а ). Јербо чије попре кабардише, оиај ће си је посрећан; а кому не кабардише, но се отпушти, он ће си је, викају, распуштеник 16 ). А, лелке, туго ! У нас: нити кабардиса, нити се отпушти, а нанино ми срце остину како лед... А ја пак... море да се чудиш што сам спрема тај дан, мој нвас'ц снила. Снила сам, ете, баш к'д да запоју трећи петли, како појдомо у лојзе у Ћурлину ја, нана и брат ми аџи-Сотир. Па како идемо кроз један голем чаир, а. оно трава, трава у пролет како око Ду'ови. Па како понели смо једно паниче пуноч'чко сас зелену поприку и бели лук. Па како тој паниче носешем баш ја. Носешем га чак до ћурлински поток, па како туј искашем да газим те спушти паниче на траву а узе, да прошћаваш, да подизам шалварке, а тике нана завикала ми: »Маријо, мори Маријо, Фрљи очи на куде овој големо дрво, (ете, како никакво дрво туј беше). Ја гу послуша, фрљи очи: оно големо, зелено, мани се, а славеји — не си мож' да ги избројиш, па поју, а такво појање не бе' никад чула. Сви поју, а један узеја та вије како ку-

15 ) Нараоте. 16 ) Неваљао, распуштен.