Нова искра

'јзул-јМарккииа прикажња ПРИПОВЕТКД написала Јелена Јов. Димитријеви^а

(НАСТАВАК) ош повише се замрачи. Ете ти ги тројица мужи младожењски: Шишко Коста, Ђорђе Ћурчија и Дора Митичин. Улегоше, а татко си ги причека на сред обор стојећим, гледајећи ги сви никако чудно. — Што јетој, аџијо? Заш' не даваш бошчалаци? А татко се расрди. Туго к'да се татко расрди ! Нана пак, гледајећи кроз пенџер, уплаши се и узе, тресејећи се, та се скута у једно ћоше, да не гледа татка ми. Татко ми срдит, срдит, па кад викну на онија тројицу, мани се. — Како неје срам пријетеља ми Ђошу да иска бошчалаци ? А ? !... — Заш' да не иска?... Што је тој, аџијо? — питују онија чудејећи се. Татко ми се још по више расрди. Туго к'д се татко расрди! Па к'д ста' да вика, мајкеее! К'д узе да броји, лелеее ! Сас овој ггоче : — Мој пријетељ! Чор- СВЕ103АР баџија!... Он чорбаџија, а ја?... Шопа ли ме праји, симсиле му погано !... Што сам ја? Вли сам коњ, ели вол? Аџија ли сам, могарац ли сам ? Да ли ми пак пријетељ мислеше да сам Шоп, ели Бугарин,

па за тој ми прати на девојче ђирит сапун ? А ? Заш' не прати и он како што праћају Пишлије, максуз чорбаџије меришљав сапун но ђирит? А? Керка ми неће пере сас тај младожењски сапун, но ће се мије. А?... Овој си ј"е једно, а друго... Бесрамник. Срам га било, да би га! Друго је овој: Јутроске узеја човек... Море какав човек! Он неје човек, неје пријетељ. Тражија сам пријетеља, па си га најдо — бата!... Ка ка ка ка!... Ете јутроске пратија овна, божном како ни је адет од време, па му на рогови турија вараклисане главице црни лук !... Црни лук ! Ја с'га јабуке око Митров дан, јаникад! Црни лук! (ту узе та се прекрсти). Чули ли сте овој, људи, крисјани, нигде у Турци, у Евреји, ја берем у Цигани?... А?! —- За сапун не знамо заш'... За црни лук... Како тој'?... Белки глумац... Бија је зар пијан, — збору онија тројица плауће. — Глумац !... Ајде, белки глумац. Безбели је глумац бија пијан та турија овну на рогови црни лук, а Ђошиница, пријетељица ми пошашавела, па спрајила у бошчу ђирит сапун. Пекиии! Ама кажите ми, крисјани, кој купи, кој нареди да се напраји, кој прати на девојче ми, млада-невесте оној калуђерско џубе? А.? — Какво калуђерско џубе, аџијо? — т'нацко пуштише глас онија божном чудејећи се. — Какво ? Зар ђојем не знате, несте видели ? . . . Искате да продадете башчованџије краставице и симнџије симити! Ка! ка!ка! — насмеја се татко ми ко-. лико може. — Ништо не знамо, аџијо... Какво калуђерско џубе?' прозборише онија још пот'нко. — Какво ?! Заш' се, жи' ви Господ, прајите пијани,

МИЛЕТИЋ

Београд, марта 1901. године

Година 111.