Нова искра

СТРАНА 82.

Н О В А

БРОЈ 3.

Николин пуцао од једа. »Одао к је и он око Тубе; али она о томе није ни сањала. Гдје би он онако згодан и богат гледао на једну убогу сиротицу која иде по надницама да шаку соли изради. Кад би Благи у вече пројављивао оермију испод брда, она би изашла пред колибицу и са чежњом слушала б.и његово ћурликање »Е, Боже, он не зна, да ја (< прошаптала би, кад би се пошљедњи звуци јасне ћурлике изгубили у пустим висовима тамно-зеленог Медењака. Од неко доба ноћи нревари је сан. Старој Анђи није могао сан никако на очи. Бојала се за своје мјезимче, једину утјеху својих ношљедњих дана. Пригрлила је себи, па је њежно милује : »Спавај, срећо, спавај својој наји", шантала је брижљиво мати. Туба стаде нешто бунцати. Старица се ирепаде, устаде брзо, сјарну ватру, па дохвати с поличице здјелицу с водом. — Туба, Туба — 'рано — брди је полагано. Устани, очи моје. Напиј се мало воде. Како јој горе образи јадна ти сам и чемерна! Туба се диже и једнако нешто бунца: »Е, оп не зна, да ја с< — Шта, 'рано? Ко ? — пита преплашена старица. Прекрсти се, помени име божје и светог Пантелије, па се напиј воде. Ирекрсти се, де. Туба узе здјелицу, прекрсти се, онда се напи, па уморно превали главу на тврди иоглавач. Стара је Анђа дуго стајала више ње и укочено гледала; онда је опет запретала ватру, па легла. •— Боже милостиви, сачувај ме од сваке невоље и жалости, милости ти твоје! Свети Пантелија, крсно име, не дај нечастивом под наш кров — шаптала је старица, покривају^и своје мјезимче. А како је Благом ? Сав срећан и блажен ишао је, ћурликајући за сермијом. Узгред је вадио из торбака јабуку, па би је гледао и оиет у торбак метнуо. „Боже мој, оклен јој у 'во доба године јабука? Па је мени дала е, она мене с< — бојао се да искаже што мисли. У његовим разиграним грудима мјешала се радост са боном тугом. СјеКао се своје биједне прошлости, а пред очи му је излазила још бједнија садашњост. Кад је сјавио сермију у тор, накупи сувади, на наложи пред торском колибом ватру. Није му се дало ћурликати као обично. Волио је нешто размишљати. — Ниђе никог свог немати на свијету — како је тешко. Па ја имам. Мени је сав свијет својат. Мене нико не мрзи, а ни ја никог — бранио се Благи од те страшне номисли. Па, ет', кад би она и пошла за ме, ђе би' је довб? Ни куће ни кућишта; ни у лијевој ни у десној — што но онај викЗ. Е, мој Благи, тешко теби! Он дубоко уздахну, изађе из торске колибе, обиђе тор, подвикну дватри пут, а опрезни га гаров дочека.... Онда уђе у колибу, прекрсти се, па леже . . .. IV. Некако у сриједу пред Велику Госпојину — био је некакав мали светац — окупили се тежаци код кнежеве куће, па се разговарају. — Је си л' шта с уреда донио, кнеже? — иитају га неки. — Вала, људи, готово ништа. Једно двије позовке за зијан и . . . — Је ли мени изашб „ђогат" (бијела »позовка«) за потрцу ? — претрже га Давид Штрбац. Знаш, тужио сам јазавца, што ми је изио 'курузе.

— Какав јазавац? — чуди се кнез. — Мо лијеи , лијепи мој кнеже! — заједљиво ће Давид. Сељаци прснуше у смијех. — Тужио сам јазавца маличном суду, што ми је сатро 'курузе, знаш, у 'но.ј њиви под Медењаком. Кад им ја приведо' јазавца и нривеза', колику је штету починио, рекоше ми да идем округлом суду. — Окружном суду — исправља га онако званично кнез. — Чекајде, кнеже — љути се Давид — да кажем! Знам ја, да ви сви мислите, што тамо са судом миритате: Е, сељанци ништа не знају кб и остала марва. Ама није тако ! Знамо и ми макар што је слано, ак' и не знамо што је масно. Рекоше ми: штета је велика, то патри округли суд. Кнез се узврпољио, исправио би га, али не иде. — Уведем ја — наставља Давид — свезана јазавца у суд. Суци се засмијаше. — Шта је то комшија? питају. — Ништа вала, господини моји. Имо сам нешто 'куруза под Медењаком, знаш, горе више куће у 'ној страни, па ми овај јолпаз, што 'но има ријеч, са земљом сравнио. Ја сам га у'ватио и ево нред славни суд довб, па сад Бог вам. а душа вам. Судите но прави. Кад ја то изговори', они полегоше но 'иим душецима — шта ли му је оно?од тешког смија. — Мени је до плача, господипи моји — велим ја. Оии се једнако смију, па погледај час у ме, час у јазавца. Згледаше се, па бркљачи нешто између се, па бркљачи, па бршвачи, док једаи — прошћете — не тури руку за леђа, па извади однекле — Бог би га знао окле — воринту, те ми пружи, — Ево ти воринта, Давиде, а јолпаз ће у бувару. Кад добијеш позовку, дођи на расправу. Ја узе' ворииту. — Господини моји, Бог вам, а душа вам. Судитс по нрави. Јолпаз је; велику ми је штету починио. — Добро, добро, комшија. Ми ћемо по закону, па шта му закон осуди. — Чувајте се, господини моји, да вас не уједе. Јолпаз је, кажем вам, па сад Вог вам, а душа вам. — Не води бриге, комшија — веле они, а попуцаше од смија. Ја се нешто присјети'. — Господини моји, биће ми мало воринта, јер, знаш, јолпаз — онако ћу ја по издалека. — Баш што је јолпаз, дајемо ти воринту. То је, веле, награда, а за потрцу јавиће ти кнез, па дођи на расправу. — Чувајте се, господиии моји, јер — ирошћете јазавац хоће да уједе — казујем им ја. — Мало је луд — вели један. — Е, моји господини, кб блентави Бошњак; да му није носа, пасб би траву — велим ја и излазим. — Сад, кнеже, питам ја тебе 'вако пред људ'ма и 'нако по закону, шта је с јазавцом и је ли ми изашла нозовка за расправу? Сељаци се засмијаше. — Давиде, брате, мени није до шта је теби — вели кнез. Мени је и 'нако пуна глава. — Знам кнеже, ама кб велим : није нраво, да моји 'курузи пропадну. — Па шта ћу ти ја?