Нова искра

Н О В А

И С К Р А

ВРОЈ 4.

После неколико дана он је већ седео на вечерњем поселу код доброга председника, пио његово добро старо вино и радосно гледао своје нове познанике. Жена Александра Кузмановића, милолика пријатна старица, смешила се на њ љубазно и стискујући му топло руку загледала га и распитивала о његовим домаћим приликама: да ли му је отац жив, јесу ли му и браћа чиновници и уздисала затим, како је миран живот на селу. Она је од некуд волела знати свачије ствари и увек је правила озбиљно лице, кад би се којим случајем повела реч о тајнама које су јој биле тако познате. Они су становали у средини града, у високој двоспратној кући. Половина од прозора гледала је у велики лепи врт, у којем је мирисало на ружу и олеандер. Тамо у куту био је високи жбун јод јасмина и мала ниска клупа испод њега. Он се већ био толико свикао на тај врт, да је знао сваки жбунић, распознавао силуете високог дрвећа у другом делу и знао шта је у коме кругу засађено, Време му је пролазило брзо и неприметно и он је живео лако и срећно. У вече је одлазио Александу Кузмановићу, ћаскао са доброћудном старицом и загледао у мрке очи њихове кћери. Сваким даном осећао се више везан за њих, по готову сматрао се као члан породице. Допадало му се све у њих од како је познао Полу, кћер АлекСандра Кузмановића: и та велика проста кућа, и њен распоред, и пространи врт, и његове округле леје и Полине мрке очи и њена простодушност и све. Бирао би тада обично са Полом места за шетњу; молили старе те недељом сви излазили до градског парка п ту слушали концерат војне музике, или би седели код куће на пиској клупи испод јасмина и водили разговор о идеалној љубави и срећи у животу. Осећао се тада некако тако срећан, да му је изгледало, е је и небо и земља и то миришљаво цвеће и сав тај лепи дражесни свет са Нолом и њеним тамним очима створен само ради љега-, па је пливао у срећи и задовол.ству и пео се на иебеске степенице. Онда би ухватио мачку, што је на Полину крилу тихо прела и толико би је дуго миловао, док она не би почела шикати и греисти га по рукама. — Па зашто и не? мислио би идући доцкап у ноћ од њих. — Паметна је и добра као голубица. Шта бих још могао пожелети. Стари ме воле и поштују, а имати таста председника могао би и сиромашни ђаво пожелети. — Не би се онда одмах навраћао дома, но је пут настављао до градског иарка, шетао или би сео и онда тражио Полину звезду на звезданом небу и тонуо у своје снове. Кад би већ град потпуно изумро и црквени се сат све јасније чуо у тихој и светлој ноћи, дизао би се уморан кући. Обично би бивао тада расејан, главе растројене, са неком неодређеношћу и чудновато испрекрштаним мислима. Седне тако на столицу и не спреми светлости; прозор му стоји отворен, а бледа се месечева светлост просула по соби и Фантасгички осветлила и ниски му кревет и округли сго и ликове на зиду и саму столицу у којој седи. А он све даље лети и снови се пред њим нреплећу. Као већ објаснио се са Полом и она му страсно пала око врата. Стари радосни, смеше се и намењују им свадбене поклоне, а он мора још отићи до села да позове оца и матер. Пола изишла преда њ, лице јој уплакано, а он је љуби и брише сузу са образа и обећава да неће дуго остати на селу, већ да ће се што скорије вратити, а писаће, разуме се, још оног дана кад кући стигне. У глави

му већ готова садржина са чудноватим почетком: Мила моја мачкице! и он се радосно смеши, како ће се она зачудити и како ће писмо чувати на грудима. Овде га глава заболи од наслона на столици. Он се лепо промешкољи, зевне једно двапут и са затвореним очима отпочне даље сањати. Сад је већ ожењен. Пола трчи око њега и савија му се око врата као маче и једва га оставља да на миру оде у канцеларију. А после он као отпутовао некуд у округ на извиђај и мора остати неколико дана. С послом већ готов, али јој долазак неће јавити, но ће се крадом ноћу ушуњати у собу и почети маукати као њена мала мачкица. А Пола скаче изненађена и уплашена, трља очи и гледа радосно у њега, па му се обисне око врата и малим ручицама милује му озебле образе.... Јули му је истекао тако у сновима. Он је осећао све боље, како му је Пола све више тако драг предмет, да је на. крају само на њу и мислио и већ се ио толико пута заверавао да ће се с њом у најбољој првој прилици објаснити. Код куће је спремао читаву низу лепих речи и опда стане пред огледало и почне говорити, да види како ће то изгледати и неће ли се збунити. Поправљао је изразе на лицу и хтео да види: да ли му боље стоји кад је озбиљан или жалостан? Али чим је видео ГГолу и осетио онај топли мирис, што му је чула тако заслепљавао, он би одмах све заборавио, не би знао ни речи нрословити и осећао у томе трепутку, како је глуп, те је од стида црвенео. За то је нак сад миого чешће к њима одлазио; налазио се у нослу да ирипита Александра Кузмановића за неки стари акт или да изручи ноздрав старој госпођи од његових. Почетком августа председник са својима оде у бању. На растанку срдачно су се ноздравили с њим. Старица му је пожелела да с-е лепо проведе и да се у здрављу затеку, а Пола обећала да му донесе леп поклон на успомену, ако ие заборави, но буде чешће, као што каже, па њу мислио. Он сам једва је стојао на ногама; срце га болело а он се љутио и називао себе будалом, запгго је пропуштао прилику и заверио се да ће за то време учити само пајбоље речи. За цело, онда ће и Пола доћи још миого лепша (оп је у то тврдо веровао) а он ће за то доба научити своје речи и бити слободан да јој погледа у очи и да не задршће, кад се оиа на њ тако топло насмеши. Вило је једно од иоследњих септембарских вечери, кад се Милутин Савић беше упутио к председниковима који дан пре беху стигли из бање. Путем је размишљао о себи, о свом објашњењу, о Поли и њеној појави и нагађао да ли се што променила, а срце му је лупало као у ђачета на испиту. Улица је по готову била мирна, неколико деце трчало је и играло слеиога миша. У кући председниковој била је такође тишина. Собе су биле мрачне и неосветљене, само је у предсобљу горела свећа и осветљавала дугачки дрвени сто. Слушкиња је нешто пословала око њега и кроз прозор видела се њена сенка на зиду. — Нису још код куће, помисли и лагано отвори врата. Слушкиња га и не примети, но и даље постављаше око стола. Тек на његов поздрав окрете се и видевши га осмехну се и не чекајући питања рече: — Господин и госпођа су у судије Несторовића, а госпођица је доле у врту. Причекајте, ја ћу је зовнути ! и пође вратима. Он је заустави а срце му још јаче закуца. Чинило му се да га и слушкиња чује где куца.