Нова искра

СТРАНА 144.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 5.

оцртана, нпр. баш жених Рудине кћери, који ниједним делом није посведочио, да је онакав како ое о њему мисли. На и Долинар, сликар, пређашњи заручник Рудипе кћери, магловито је лице, да не знаш шта мпсли а шта хоће. Ова магловитост истиче се иначе у свим радњама Цанкаровим. Такве су његове песме, такве његове приповетке (што их је издао под натписом Вињете ), а таква је и његова драма. Чује се, да је предао управи словеначкога позоритпта у ЈБубљани веселу игру коју ће драматично друштво приказати још у овој сезони. — А. Л. Бистришки штампао је глуму Ђ Лукави снубач", удешену за дилетантске позорнице. А. Ашкерац написао је три глуме » Измај.10«", »Ре<) св. Јурја." и „Тујка". Прва је представљана на Љубљанској позорници али није постигла успеха. Садржина јој није оригинална, већ је узета из једне приповетке Тавчареве; кипти невероватним сигуацијама, излишним призорима који нису ни у каквој свези са главном радњом; пајзад у њој се износе модерна питања на позорницу, којима ћеш тешко наћи правога узрока. Остале две игре слабе су творевине о којим нећу дал.е говорити. Овај песник сакупио је своје песме из последњих година пак их објавио као »Нове Песме" у наклади Бамберговој. Између њих истичу се особите баладе у циклусу »ГГавлиха на Јутровем а (т.ј. Насрадин-хоџа на истоку), у којим оштрим сарка&мом шиба будалаштине разцих угледних и високих кругова. Да би име А. Ашкерца и његову поезију унео и у шире, несловеначке кругове, написао је др. Гојмир Крек (син нознатог слависте у Градачком университету), животопис песников на немачком језику и превео некоје песме његове на немачки језик. Књижица је написана врло искрено, топло и одушевљено и јемачно неће промашити циља. Наслов јој је: Ап10П АзквГС, 81ите тИ ТЈеђегаеиипдаргођеп «оп Ог. Сојтгг Кгећ. БаШасћ 1900. Уег1а§ Б. 8сћ\уеп1;пег. Осим ових песама издао је Етбин Кристан своје песме у 10 свешчића под насловом: „2а гШ I апегГпће". Овај песник овејани је социјалиста, па у лепој Форми и сликовитом говору даје одушка својим идејама и својим социјалистичким осећајима и тежњама. Отон ЗуианчиИ., који је лане штампао своје песме Ђ Чашу оиојности«-, сабрао је неколико дечјих песама пак их издао под насловом „Писанице ® (ускрсни дар), које нимало не подсећају на декадента у Ђ Чаши оиојности". Најзад, ваља споменути и посмртне песме даровитог младића који је лане у 22. години свога живота премипуо. Драгутин Кете објавио је за свог живота неколико песмица. После смрти његове сабрао је Ашкерац његове песме у један свезак пак их издао у наклади Швентнеровој. Написао је уз њих и симпатичан увод. Због тога се окомио на Ашкерца Цанкар, који је био са Зупанчићем друг Кетеов, што Ашкерац као није схватио важност и значај Кетеове појезије. Истина је, да су некоје песме Кетеове, особито сонети, врло красне, и нема сумње да би још много лепих ствари могли од њега очекивати, да је подуже живео. Али како у овим песмама (та песнику је било тек 22 године!) има и незрелих ствари, онда је ударање Цанкарово било са свим неправедно. А да ли није ово учинио само да публику подсећа на своју личност ? Љубљана. проФ. Рајко Перушек

1^ако можеш? Т р™)

ад Бог створи ружу, рече: Цветај, ружо, мирис даји! А кад сунце поста, рече: Сунце јарко, греј и сјаји! Кад Бог створи шеву, рече: Певај, шево, у висини ! А кад месец створи, рече: Светли ноћу у даљини ! Кад Бог створи жену, рече: ЈБуби, док ти срце бије! Ну кад теби живот даде, Сетио се тога није. Јер гледати како можеш Месец бледи, сунце јарко, Уживати песму, руже, Не љубећи ипак жарко ?!

с. д. м.

^осовска епопеја ПРЕГЛЕД ПОКУШАЈА ЗА САСТАВ НАР0ДН0Г ЕПА 0 БОЈУ НА К0С0ВУ ОД С.

(нАСТАВЛк) * еђу народним песмама, које опевају Косовске догађаје у већој ошнирности, износећи од почетка до краја, у међусобној вези, више еиизода, имамо три до сада штампане песме: једну у » Босанској Вили", другу у ПетрановиКевој збирци, а трећу у збирци Миклошића. Прве су две спеване у народноме десетерцу и новијега су доба, а трећа је у дугачкоме стиху из далматинскога приморја, и могла је постати још пре две стотине година. У првим двема не находимо ону пробрану лепоту у стиховима и језику, ггати онај општи народни тип, какав је у песмама Вукове збирке, него се вд више места провиди певачева индивидуалност, а нарочиго у другој песми, у којој нам се певач представља не као прост народни гуслар, већ као образованији, полуписмен човек, који се користио и многим лепим местима из Вукових песама. Нрва је песма мпого краћа од друге, има 526 стихова, док је друга најдужа од до сада познатих народних песама, има 1607 стихова, и у многоме је лепша од прве, а има скоро исте карактерпе особине, које видесмо у песми Ђ Вила