Нова искра

ОТРАНА 132.

II О В А И 0 К Р А

БРО.Т 5.

(он ни лозу резаше) убаво осмалаци ореже. Орезаја ги, а з'лва ми девојче врзала шишики да си у њија капљу слузе од лозу, та да си је за косу и њума и мене. Једиаг по ручак. Слунце, слунце. Развикали се пред кућу по с-ливе врапци. Развикале се кокоптке, носу, а нам ни мило што ће си имамо за мастење и шарање за Велигдан све тазе... Гугутке стале на сепетке, нгто су нод чандије над ћошку куд седешемо, па се спрема слунце пипају и викају гугууу-тб! гугууу-тб!... »Један, две, три... к бројимо, па кад избројимо повише од седом, а нам ни мило, што се неће време промени, што ће си бидне убаво кад идемо на Панталеј да се причестимо... По ћошку аср'а, па озгор килим, наокол јестаци, а жене поседале на шарена шиљтета, старке испружиле ноге а обрнуле грбину спрема слунце; младе седу како на младе ириличе, а све работу, грабу, која когиуљу, која чарапе, на домаћина, на сина, на дете, на еам' себе; ника граби за причес', а куде су се виће причестили, за Велиг-дан. Из комшилак чује се разбој ели мотање цевке; грабу да свршу ткање, та да неје разбој у собу преко Велиг-дан... Сви работу и грабу, па и ја. Ја пак на првенче ми, тога Сотираћа спраљашем кошуљку. Баба му (таткова мајка) одсекла за кошуљку од најголему трубу, непачету, а тетка му гу, сестра таткова, сашила; с'га пак прајимо гу од г црвену свилу иуике 4 около шију и око рукави. У мене је један рукав, у тетку му други, па грабимо која ће попре. И аљинке смо му спрајили, доламицу; и купија му татко у Васка Стамболију капу калаплију 5 , од зелену ка.дифу па сас зпато везену, како на турски деца; и купија му п'т'чке, 6 црвепе па сас зелени пушћулчики. Друга му пак баба (моја нана) плетеше чарапке: од белу иређу, турану на сумпор; а јурнек си је за прсти и пете узела од онуја стринка - Таску, убав јурнек, мани се, на наглавчики нашарани девојчики, а око ногу гугучики. Грабимо и радујемо се пгго ће га обучемо, и што ће га носимо и њег' на Влаговес' на Панталеј да га причестимо: мило не што ће си је од Благовес' и он баш крисјанин... Он, туго! мој Сотираћ, модроок, с црне трепке, дугачке, густе, што приличешеју иа замршен ибришим. Сас трепке се беше Фрљило на татка му. Сотираћ, бел, убав, да се прекине човек за њега, за приказ: седи при бабине му ноге; на њега су си једие басмене шалварке, горе је на мактицу, па врз мактицу јелече, на главу му криво капче, кому је на средину, куде је сас конац убрано, пулче, 7 а око тој пулче врзан конац, а на конац што ти пеје: две три рупице од пофрљано решето, модро ђозбунџуче 8 како шапица, донето од аџилак, па на њега залепен ладен, 9 и од гуску тртка — да ни га не урочу... Задевају га онеја жене, а он се салте смеје, две ми очи никад не плачеше. На татка се Фрљило кротко, на бабу, таткову му мајку, модроокасто, а на другу бабу, моју нану, малечко. Беше никако доте кратачко, кратачко, а дебело. Узела та га задева боба - Настаснја, што је модроок, што је малечак; а нана гу пак нриказа што је татко зборија и како је наодија приготке на бећари к'д су ме мене тражили. Све гу каза, и за модроокасти, и за ћосави, и за малечки, тике 'ете ти га отутке татко. Остаји јеменије пред ћошку, и уоди, а ми сви на ноге, младе комшике љубу му руку, старе: — „ПГ чиниш, аџијо?" Он на њи: — »Сполај на Господа!« такоЈ "ни беше адет. Седе на једно шиљте и прекрсти ноге, па једнаг узе унуче му и поче сас њега: »Дедин Краљевић Марко! Што ми работи дедин јунак> 4 Мемице. 5 Облика као калуп за Фес. 6 Патице. ' Мало пуце. 8 Ђинђуха што штити одурока. 9 Некаква црна омола, онет од урока.

дедино мушко?" — збори, ћеФ му је што је мушко. »Сотираћ ће си је, вика, јунак како Краљевић Марко. Не ли дедино мушко? Ако неје к'смет да бидне попре, оно ће се, вика, ти, чедо, тенаш сао наши диндушмани; ћеш се, вика, дедин, дигнега сас Нишлије спротив овија зулумћари; на ће си дојде Србија; па ће си је Ниш како што си је бија пишин, еееј к'д беше цар-Душан; па ће си на цркву звона бију... А, туго! Салте да дочекам да бидне Ниш Србија Слободија; салте, вика, да улегнем у нишевачку цркву једаннут к'д звона бију, па ако ћу једнаг да умремЗа ништо ти, бре моје унученце, бре дедипо кученце, несам жудан, ни за ручање, ни за гшјење, ни за мал, ни за паре, ни за аљине, ни за милос', ни пак за пријетељи: салте сам ти, деткино, жудан за — слободију. А ако умрем, а не дочекам да чујем звона на нишевачку цркву, ја ћу си, бре унученце, отиднем на онај свет сас отклопене очи: заради тај голем жалос' неће ми се може заклону.* Он збори, а нама од њигово зборење ударише слузе на очи, и њему си се тике притресе брада; а Сотираћ не се смеје, но. како голупче гуче, како да разбира што му деда збори, па му сас гукање на њигови речови одговара. К'д опази што смо се сви ражалили, татко обрну друго: узе да збори кол'ко си му је унуче благо, кол'ко убаво, што ће ое бидне к'да норасне висок како селвија. Тике туј онај боба-Настасија: — Јес' па, селвија. Ја га какав је малечак па дебел. Не ли познаваш, аџијо, што ће ти унуче бидне исто како чутура за туцање кафу. Татко се нак не сећаше заш' га задева боба-Настасија, та вика. — Неје, Наетасијо. Малечки па дебели несу чутуре за туцање кафу , но гумасти шимшири. А оваја на се задева (јербо врс' му је била): — А како те тебе, аџијо, може да бидне мило за тој твоје унуче, к'да је модроокасто?... у ! што ме мрзи на модри очи! — Мене ме па, мори Настасијо, мило, јако ме мило. — Модра си је боја, ете, аџијо, за Фустани, не за очи. Туј се татко сети што је нана казала за оној , и узе та се насмеја из с'в глас, па вика: — Неје, мори Настасијо, преварала си се, јербо за Фустани је црвена боја, па зелена, па жута, па ђувезлија, па морава, па пембе, а модра си је салте за зумбул и за — очи. Туј ћаше да нољуби упуче му у око, па се тике сети што не ваља, та се трже. — А ако ти бидне унук ћосав, та к'да остареје оно како да се обукла у чешире баба? Што ћемо онаг, аџијо? Жене се присмејаше и узеше да гу бутају, да ћути, нана пак салте сас очи на њума, а татко не се расрди ио се па насмеја и вика — Е, ништо, Настасијо; за тој ме баш ич неје стра'. Јербо сас бој и сас очи Фрљија се на бабе, а за ћосаво нема на кога да се Фрљи: покојному 'Буре Сотираћевому, деда бе'у мустаћи еееј! у мене, да прошћаваш, ја кол'ки су (туј се уфати за мустаћи и закачп ги поза уши), у татка ће му бидну исти овол'ки, не ли почеја виће да ги уврћује а јоште нема ни дваес' године... Што има јоште, Настасијо ? — Нема више ништо, аџијо. — Е не ли нема, ја би ти с'га прикрајке ништо казаја; казаја би ти ништо салте да не постиш, ама не ли је посно, оно... бели лук ти у очи. Па не ми се задевај ' више око дете, око дединога Краљевића Марка. А боба-