Нова искра

СТРАНА 186.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 6.

МоКи уображења и размигаљања код Артура Димеодела биле оу тако активне а осетљивост тако јака да је телесна немоћ могла у њима имати свој узрок. С тога Роџер Чилингворт — вештак, благи и пријатељски лекар — труђаше се да зађе у дубине болесникових груди, копајући међу његовим начелима, вребајући његове успомене, и додирујући све жице осетљивом руком, као онај који тражи благо у каквој мрачној пећини. Мало је тајни које могу умаКи испитивачу, коме се пружи прилика и да слобода за таква испитивања, и који има вештине да изведе то до краја. Човек, који крије тајне, треба нарочито да избегава тесну дружбу са лекаром. Ако лекар има природне бистрине и нечега вишег — назовимо то интуициом — ако не показује досадну саможивост или друге јаче непријатне особине своје личнооти ; ако има урођене снаге да постигне духовно сродство са својим болесником, да овај најзад изговори оно што сам држи да су то његове скривене мисли; ако прати таква открића мирно; ако више ћутањем него исказаном симпатијом или немим уздахом, и овда онда којом речи покаже, да је све рааумео; ако има, поред свих особина пријатеља и повереника, преимућства која му пружа његова опробана лекарска вештина — онда, у даном неизбежном тренутку, ослободиће се паћеникова душа и одлетеће у мрачан али провидан зрак, износећи све своје тајне на бели дан. Роџер Чилингворт имао је све, или бар већину горе набројених оообина. Г1ри свем том, време је пролазило; тесна дружба, као што смо рекли, разви се међу овим образованим духовима који се сусретаху на целом широком пољу људских мисли и студија; претресали су сва питања вере и морала, јавних послова или приватна живота; говорили оу дуго, и један и други, о стварима које су изгледале њихове личне; па опет никаква тајна, као што је лекар мислио да је мора имати, не прокраде се преко свештеникових усана до другаревих ушију. Последњи је сумњао и у то да му је била искрено предотављ.ена природа телесне бољке Г. Димесдела. Чудна обазривост! Иосле извесног времена, на једаи миг Роџера Чилингворта, иријатељи Г. Димесдела удесише да обојица станују у једној кући; тако да ни једна ситница свештеникова дневна живота не умакне оку оданога лекара. Н ео град со радовао кад се тај жељени догађај догодио. Држало се да је то најбоља помоћ за здравље младога свештеника; ако, као што мпоги предлагаху који су се осећали овлашћени да то чине, не буде изабрао коју од толико красних девојака, које су му духом све биле одане, да иостане његова верна жена. Није било изгледа, да ће се Артур Димесдел решити на овај последњи корак; одбацивао је сваки говор о томе, као да је свештенички целибат био догма његове вере. Осуђен својим властитим избором, да једе своју неукусну порцију на туђем столу, да осећа вечну хладноћу као сваки онај који тражи да се угреје на туђем огњишту, изгледало је у истинн, да је тај мудри, благонаклони, вешти стари лекар, са својом очинском љубави спрам младога свештеника, једини човек од свега човечанства који треба да је стално уз њега. Нови стан двају пријател^а био је код једне побожне, угледне удовице која имађаше кућу која је покривала цео стан на коме је доцније саграђена Краљева Капела. С једне стране било је гробље, пређе врт Исака 1,[° н стона, и тиме стан је био згодан да изазове озбиљне мисли у вези са њиховим студијама, како код свештеника тако код лекара. У материнској бризи, честита удовица даде Г.

Димесделу стан с лица, сунцу окренут, са тешким завесама за пријатну хладовину. Ћилимови вишаху на зидовима, Гобленски по причању, па којима беше иредстављена библијска историја о Давиду и Витсавеји и Натану пророку, у јасним бојама, али које су лепој жени давале исто тако суморан изглед као и злослутом пророку. Ту бледи свештеник намести своју библиотеку богату фолио књигама у кожном повезу: дела Отаца и учених Рабина, — калуђерска ученост којом су се користили протестански духовници и ако су извикали и смолажавали ту врсту писаца. На другој страни куће стари Роџер Чилингворт намести своју учионицу и лабораторију која би данас изгледала бедна и сиромашна, али је ипак имала апарат за дестиловање и средства за справљање лекова и хемикалија, које је знао корисно употребити тај извежбаии хемичар. Тако се удобно наместигае ова два човека лативгаи се иосла, живећи сваки одвојено, али често пролазећи да завири један другоме у посао са интересом и љубављу. А најбољи пријатељи Артура Димесдела држаху да је само Провиђење све то тако уредило у намери да иоврати здравље младоме свегатенику, ради чега су гаиљане толике јавне и приватне молитве. Али овде је време да се каже, да је један део становнигатва имао своје особите погледе на односе свештеника и лекара. Нигата није лакгае него да се превари необразовапа гомила у својему суђењу; али кад њено суђење потиче, као гато је често случај, из осећања великога и топлога срца, закључци на тај начин донесени често су тако дубоки и тако истинити, да носе на себи печат натприродно откривених истииа. Народ није могао, у нагаем случају, да се ослободи свога предуверења о Роџеру Чилингворту. А иосле, један старац занатлија, који је становао у Лондону нре тридесет година кад се десило убиство Сер Томе Оверберна, говорио је да је виђао лекара под другим именом, које је заборавио, у другатву са Д-р Форманом старим врачем, који је био умегаан у убисто Оверберново. Два три лица помињала су да је лекар проширио своје лекарско знање тиме гатој је учествовао у молитвама и приношењу жртава са индијским свегатеницима, који су били опгате познати као моћни врачи, извргаујући често чуду слична лечења силом своје ђавоље вештине. Многи — а међу њима било је људи здрава разума и практична погледа, чије је мишљење важило у другим приликама — тврдили су: да се Роџер Чилингворт знатно промепио од како је у граду, а нарочито од кад станује заједно са Г. Димесделом. Ирво, његов је израз био миран, замишљеп, научњачки. Сада је био ружан и злобан, што нису видели раније, и то се истицало све јасније што су га чешће посматрали. Но мишљењу просте гомиле, ватра у његовој лабораторији долазила је испод земље и хранила се пакленим горивом; и с тога је, као што се могло очекивати, његово лице било почађено на томе диму. Кад се све узме у рачун, излазило је да је пречасног х\ртура Димесдела, као и многа друга света лица у свима временима у хришћанском свету, кушао Сатана или његов посланик, у облику Роџера Чилингворта. Овај ђавољи слуга догаао је, по Божјем доиуштењу, да станује у свештеникову друштву и да плете замке да улови његову дугау. Није било ни једнога честитога човека који би сумњао на чијој ће страни остати победа. Народ је очекивао са непоколебљивом надом, да ће свегатеник изаћи из борбе, преображен славом коју ће, сумње нема, добити. Међутим, тужно је било мислити на смртне муке кроз које се мора проћи до победе.