Нова искра

БРОЈ 6.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 191.

Ево квинт-есенције његова живота или, што је једно и иото, љегових песама. Безбрижно детињство у имућној кући, бризкно дечаштво у мукој сиротињи која снађе родитељски му дом, кдица а доцније и јек грозне сушице, осећање ненравде у друштву... пратиоци су његова кратког, сувише кратког живота. Ступив у 21. годину ступпо је тада кроз гробни мрак и у други. нама још незнани свет ! Штета, одиста штета! Несрећан песник што са неиспенаним срцем под зомљу оде, а тужни ми што смо ооуђени да тако светле и миле наде ире њихова остварења у гроб снуштамо. Добавите књигу ових песама. Сузе туге ваше биће медем Српској Књизи која ево и опет жали, а новац за ту књигу употребиће се за гробно обележје песнику и помоћ његовим несрећним родитељима. Мтог.

Изннд наше мо1,и, драма у два. чина. од Бјернстјерна Бјернсвна. — Можда ое ни о једном позоришном комаду, по дубоком успеху у Берлину, Штутгарту, Лајпцигу и у најновије доба у Дрезди, није више говорило у овогодишњој позоришној сезони као о Бјернсоновој драми у два чина. Изнад наше моћи. И сам чедо иземље поларног сунца" у које је нервозно расположење њених синова тако обилато, чијој литератури, млађој као и старијој, ни грдно, ии безгранично, ни неочекивано није страно, предао се и Бјернсон чудноватом утицају мистике, покушавајући тако да реши извесна питања човечјег загонетног и непојмљивог бића. И идући за смелим и сигурним исихолошким потезима, посматрајући Фину вештину, којом песиик нотпуно по својој вољи влада, како се из ниске себичности од једном, силно и смело, бујицом најснажнијих речи издиже у највише Сфере, онда збиља не може ни најравнодушнији посматрач а да не искаже своје чуђење о чудноватој драми. Клара Санг, жена свештеника Санга, нознаје корен чуда што их вера ствара, о којима трезвена Американка Хана чудећи се и сумњајући чује. "Правац овај, који кипти вером у чудеса, простире се сваког дана све више у овој земљи севера. По из< гледу хладни и рачунски Ибзен, пун је вере и наде у чуда: он жуди за чудноватим људима. Нора верује у чудо, Ирена и Рибек траже га у леду и снегу високих брда, Хилда очекује од зидара Солнега нешто надчовечанско. А то исто наћи ћете и у Стринберга, Киланда и других, млађих и старијих. На земд,ишту таквог осећања никао је и Бјернсонов свештеник Санг, јунак горње драме; и песнику је пошло нотпуно за руком, да нам покаже чуда његове вере као нешто природно, као нешто што безки из граиица наше моћи. У крви свију нао лежи жудња за чудом. Натприродна снага овештеника Санга лежи у дубокој вери нрема овемоћноме, и у срдачности молбе онога који се заједно с њим Богу моли. И тако хроми проходише, а они који беху блиски, врло блиски смрти, оживеше. Али један случај остао је и даље да се свему иротиви : свештеник је у својој кући немоћан. Његова жена лежи у кући годинама болесна а недељама сна нема. Дошло красно нролећно јутро, које свештеника духом још неклонулог, јачим поверењем иопуњава; он жури постељи болесне жене да се овде са својом децом Богу помоли. Али деца, Илија и Рахел, видећи идеално религиозног човека у своме оцу, с којим се ни један други ие може упоредити, смело и брзо исповедају му, баш у томе тренутку, да су веру своју изгубили. Свештеника то не смућава, но у својој побоншости, у свему томе гледа прст одозгоре: велико дело треба ои сам да изврши — сам, јер ни болеоница неће да се с њим Богу моли. Она не дели веру свога супруга, она оамо верује, да је њему и немогуће могуће. С блиског звоника чују се звона: свештеник се моли сам у цркви. Брдо, које се због пролећних киша подронило. грмећи сурвава ое; стење и камење руши се око цркве, али не пада на њу већ мимо њу, а усред свега тога наилази сан на Клару. «0на са свим мирно спава". Може ли овештеник Санг чуда да чини ? Може ли он снагом своје душе, што тако силно верује, да спасе ону којој је завршетак дат ? Празповерни верују, хиљадама потрчали су да буду сведоци овог чуда. И све још стоји : још се Санг Богу моли. И као год у кући Санговој, тако се и међу свештеницима

рађа сумња; они се брижно и плашљиво саветују у кући Санговој. Овде је дошао њихов друг Брат да овојом силном беседом разбије и последњу сумњу; овај дан решава његову судбу, он је најзад нашао оно за чим је тако силно жудео, због чега је по толиким земљама лутао. (( Религија није више један једини идеал људи. Треба ли да им буде највпши, то показује она! Може се зкивети и умрети за све оно што људи љубе — за отацбину, породицу, за овоја уверења. Али пошто је ово нешто највише што егзистује у оквиру унутрашњости човечјег бића а ти треба иоглед да управиш на још нешто више, — куда? Наноље изван ове границе! Покажи им чудо!" И чудо се појављује, њему као и свима ооталима. Заопала је уотала са овоје поотеље, приближава се и жури своме сунругу који из цркве долази и пада мртва у његов загрљај. А Санг јој следује: п он умре. — (( Али тако није мишљено — или? —- или ?" (( Он умро од тога." Има ли ико одговара на последње питање Саигово? Је ли немогућаост чуда доказана бар у толико колико се од човочје руке може захтевати. Песник и сам радо, мозкда и сувише радо, носматра чудо, али он не верује у њ, он зна да је оно измишљено. И отуда нарочите противности, супротности које песиик тако лепо уме да изравна. Разум не може чудо да покаже, а и поглед може да превари. Где разум престаје, што њему остаје цеосветљено, долази вера да све то у свој оквир прими. Она, као морална сила, обухвата чудо и силно га у свом обиму држи. Је ли сан Кларин био чудо, зар он не може да буде и смрт? Тиме хоћу рећи, да би песникову збиљу рђаво разумели, ако ствар замислимо, да је он веру у чудо, само чудо, као врсту лудила хтео представити и ништа даље. Али је вероватно, да је он тиме, пун уверења, хтео дати израза, да религија (а он је обухвата у најширем конфесионалном смислу) има ближе етичке задатке него дела с оне стране силе, изнад наше моћи. И песнику као и сваком дубоком мислиоцу није прикривено, да не само необично но и обично јесте једно чудо, јер он иза закона још нешто види : а то испитати — човеку је ускраћено. Не гледајући на садржину мисли, која нам загонетна питања тако живо представља, не остављајући ни један делић осећања на миру, рекао бих још коју о подели саме драме у два чина. Рекло би се, нас упознавање са главним јунаком кроз уста Кларина и Ханина не стоји у склопу са иначе простом радњом, али нао баш то и упознаје са самом радњом. Недостатак у томе, што се главна лица доцније потпуно губе из видокруга и тек се јављају у последњем тренутку, ишчезава пред оном огромном енергијом којом песник нроблеме човечаногва претвара у проблеме индивидуа, њих нарочито оживљава, даје им снецијалну боју. И како је све то живо изведено, све дивно изражено и оживљено! И поред свију конФликата, који овде онде избију, дејство продире све даље пењући се до најдаље границе, те поред овију противности, неће имати никад ничег снажнијег ни дубљег. И баш разговор његове жене са Хаиом не доноси ничега што би водило разочарању, јер из даљег рада видимо да Клара није о њему много казала. А признање његове деце палази га на висини најнежније благости, он чува моћ своје вере и ми се збиља омемо надати да је њему дата моћ изнад наше моћи. У другом чину види се извеоан декрешчендо, али само с тога да би жељама, које је у нама пробудио, морао испуњење ускратити. Оно је потпуно вештачки изведено и олужи као средство одуговлачења и привремене малаксалости, таман сагласно са расположењем оних који сумњају. На послетку, он је ту да изнесе снажно јачање које Брат изводи. Целокуиним склопом, уверљивом беседом, обртом оних што сумњају — други чин једва да изостаје иза првог, те је утисак целога комада изванредан, необичан, да се и о театралним средствима његовим не сме водити рачуна, по само можемо желети да се други део драме гато скорије прикаже. Дрезд а. : Милош II. 'Ниркови!,. * Српска Дубровачка Штампарија почела је издавати у појединим свеоцима АпекЛоГе пок. Дум-Ивана Стојановића. Први свезак већ је готов и продаје ое по 3 0 пара (пошгом 40).