Нова искра
Београд, јула 1901. године
Година
Џ'Р Ж-.. 4 Ш0ш!Ш
Р1РМ I . •" Ш ЉшШ
ИСКГА
ј^(игде спаса радоје јМ - Домановић
С
'лушати предавање из латинске синтаксе и ошишати се на летњој вруКини, нарочито код невешта берберина, то ми беху најдосаднији часови, јер никад ми живот није изгледао са мање смисла, глупљи, него у тим приликама. Ннкад не бих могао одлучити, шта је теже од тог двога. Замислите само летњи врео даи, кад ое од жеге чиото и свест помути, пред очима трепери ваздух, тело малакше, отроми се, човек се једва креће од досаде и сад рецимо у таквом стању клонете на берберску столицу. Берберин вас умота чаршавом и ви морате да се укочите коо какав римски сенатор. Чаршав берберии заћушка око врата и онда насгане страховита процедура. Зној цури низ лице, хоће у очи, муве безобразпо салећу и падају час на нос час на лице, час око уста, а вама руке нод чаршавом, па само тек можете мрдати лицем, скупљати нос, увијати устима. По лицу опет, улепљеном од зноја, падају ситне длачице испод маказа, па се лепе, падају преко очију, па чак и у уста и тад настаје очајно пљуцкање. Уза све те муке берберин вас мува тамо амо и обрће вам главу као какву ствар, шкљоца око ушију маказама без икаква разлога и с времена на време тупе маказе очуиају по који прамичак косе; ви сркнете ваздух у себе, увијете се од бола, а берберин вас утеши: „Ништа то није, ништа молим вас! (< и окуии енергичније шкљоцати маказама, мислећи ваљда да вам том музиком забашури бол. Како се у тако очајном иоложају очекује с нестрпљењем оно спасоносно бербериново : »Наздравље, господине!" Скине вам чаршав и осетите како
ЈОАК11М III, ВА.СЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ
вам се разведри пред очима, ос-етите блаженство, неисказану радост, као кад вам на пречац престане јака зубобоља. Тако се исто у очајању очекује звук школског звонл, које вас од једном избавља оних несносних апсолутних аблатива и читаве ноплаве нуикова, квидова, квид квида и нунк нунка. И Фамулуз који звони (њега сам увек сматрао за неко анђелско биће) једним нокретом^руке, звоно једним звуком, звуком небеским растера све те досаде. 0 како ми ]се тај слатки звук упио у душу да га никад не могу заборавити. Таман наставник вели: — Такође је згодно употребити овде пес пес. Хајде покугиајте ви! И онда покушавате, знојите се, бруји по глави сто чуда, а никако вам пе иде у главу израз згодно, или још кад наставник вели интересантно. Таман муке ваше достигну врхунац, а тек зазвони звоно, својим небеским, спасоносним звуком. ★ Али се у животу, доцније, годинама, тек кад сам почео писати и штампати своје радове по листовима почеше појављивати и досадиије ствари, ос.етих теже муке. Да вас не мучим много, јер знам шта је мука, причаћу вам нешто што ми се догодило пре непуну годину дана. Било је лети. Дан пријатан, свеж, а ја, посвршавао послове, који могу узнемирити дух и нагнати човека да мислн, као што су менична отплата и томе слично, па се по подне раскомотпо, лешкарим са запаљеном цигаром, срчем лежећи каву и осећам се тако задовољан, што ме пикаква мисао не узнемирава, како је то само Србину дато. А и шта би ме могло узнемирити. Најдосаднијем уреднику дао сам свој рад и тога дана сам ручао слатко, попио чашу две вина, класу сам скоро био добио, срчем каву, пушим дуван, регулисао сам меницу, преврћсм се задовољно час на једну, час на другу