Нова искра

СТРАНА 19 4.

Н О В А II С К Р А

БРОЈ 7.

страну; не мислим, обузима ме пријатно осећање сна, а зачон ми не забрањује, да слатко засиим мирним, блаженим сном, и ја таман хтедох да употребим ту своју грађанску слободу и право, као што би сваки савестан грађанин учинио, док тек чукну неко на врата од моје собе. — До ђавола! промрмљам јетко и моје слатко задовољство прште као пена. Чукање се понови. — Напред! викнем осорљиво. На вратима се појави човек с осмехом на лицу и љубазио ме поздрави, док сам се ја осећао како сам у стању да му скочим за очи. То беше уредник једног пољопривредног листа. — Ја сам дошао до вас с једиом молбом. Нећете ме, надам се, одбити. — 0, молим вас, како бисте још иосумњали ! рекох тако, ваљда по урођеној српској доброти и покушам да мало ублажим кисео израз лица. — Рад сам да донесем у листу један ваш чланак о гајењу винове лозе. Радо бих се одазвао, господине, вашој жељи, али верујте да те ствари не разумем ни мало. — Како не разумете. Можете ви то. Популарно нешто како треба што више гајити лозу и какве користи има земља од тога. Ето, молим вас, ја напишем сваког броја по неколико, а ја сам учио некад Филологију. Бранио сам се на све могуће начине, али уредник је упорно доказивао, како сам ја уобразио да не разумем те ствари и најзад, да их чак не треба ни разумевати, па ипак се може леп чланак написати. На крају крајева морао сам обећати да за десета.к дана спремим чланак. Оде он и моје се пријатно расположење поквари. Отуд, одовуд тек мени на уму вииова лоза. У том оиет куцну на вратима. — Напред ! На вратима се иојави повисок, блед, изнурен човек у извешталом оделу. — Добар дан. — Добар дан, господине! — Ја се зовем Милан Милановић. — Мило ми је (и ја рекох своје име). — Дошао сам к вама због једне важне ствари. — Молим. — Ја сам науман, господине, да покренем једаи лист за сточарство . . . — То вам је дивна идеја. — Мени би необично мило било да и ви уђете у ред мојих сарадника. — Мени би то чинило' необичну част, почех, али ја, се, госнодине, у сточарству не разумем. •—• Знам, али ипак бисте могли ! . . Ви сте за Бога школован човек. Бранио сам се, отимао, али онај не иде, док му не рекох, да ћу гледати, да напишем штогод иопуларно о гајењу ждребади. Таман сам мислио да сам се курталисао намаоти, кад тек опет неко куцну на врата. — Напред! — продерем се осорљивије но икад. На вратима се иојави уредник једног патриотског листа. — Ја сам дошао до вас с једном скромном молбом рече он љубазно, са смешкањем — и надам се, да ме нећете одбити.

— Све што могу учинићу. — Мени треба једна кратка, патриотска песмица, или причица, како хоћете. Не бих вам досађивао, али су ми сарадници заузети разним научним чланцима, а и ја морам спремити један некролог, па се сетих на вас. — Али ја не иишем песме, господине, како ћу сад почети песме писати. — Ништа лакше. Седнете па напитпете. Најбоље је епску неку, патриотску, или причу, још боље. Није ми помагало никакво нравдање ни извињавање и ја побеђен рекох : — Најзад и да вам учиним, али сам верујте заузет многим пословима. — Не, не, ви ћете онштој ствари моратиј жртвовати један тренутак вашег времена. Ја ћу дакле доћи у четвртак, бићу тако слободан. — Данас је већ уторак, опоменух га. — Па да, кратку неку стварчицу, рече уредник и погледа ме тако љубазно, чудно, да се ја осетих као хипнотисан. Пред очима ми се почеше страховито комешати догађаји оживелих успомепа, без реда, без везе, а ја очајно јурим но том хаосу и осећам како морам, ни мање, ни више, већ морам, још у том тренутку, да нађем идеје за причицу. Не могадох ништа више проговорити. Уредник се учтиво иоздрави и оде, изразивши наду да ће рад бити готов. Легнем опет очајно, затворим очи и покушам да што друго мислим. Аја, што више гоним од себе мисли о патриотској причи, а оне све јаче наваљују. Пред очима ми само неки ханџари, копља, пушке, јури и врти се безброј лица, укрштају се неки страховити догађаји, страшне битке, падају главе, лепршају се заставе, букте запаљени кровови, скачу јунаци у шанчеве. Осетим како ми чисто свест номрчала. Дигнем се, те се умијем. Не номаже. Сваки нредмет, све што погледам, као да ме гони да тражим идеју патриотске ириче. Седнем за сто, засучем рукаве, расклоним све са стола, метем главу међу руке, затворим очи и станем размишљати о чему да пишем. Потрудим се да баш сад нарочито о томе мислим. Кад од једном, мало по мало, разбегоше се све малопређашње мисли, сви догађаји, лица, све, све, ама као по каквој команди. Што више мислим, а те патриотске мисли све даље од мене, а место тога почеше ми излазити пред очи све сами неки славујчићи, цвеће, поточићи, месечна ноћ, лепе женске главе. — Ите до врага! викнем љутито и скочим са столице. — Та шта морам, ко ме мол^е нагнати да пишем?! помислим и решен да не иишем ништа, изиђем на улицу. Шетам, а оно сад тек почеше се опет скупљати у памети сећања на све могуће патриотске дога^аје и прилике, које сам икад видео и за које сам у свету чуо и читао, али то тако страховито збркано, несређено јури и ври пред очима, тако брзо и силно да ии један једини облик не могу јасно да уочим. Брже је то од свега, а ја осећам да се морам оријентисати у тој збрци, да морам ухватити из тога ма једну чисту мисао. Све ми услед тога, посгане досадно, осећам се тешко, осећам јаку главобољу и чак ми у ушима брује као звека мачева и ханџара, пуцањ пушака, топова, шкргут зуба, трубе, јаук рањеника. Одем у друштво да се разгалим. Ништа не помаже. Све јаче осећам своје муке. Ништа ми се не пије, не једе, не могу да разговарам. Осећам како ми узјашила за