Нова искра

ОТРАНА 212.

11 О В А И С К Р А

ВРОЈ 7.

банасима и т. д.), као што то хоће турска причања и Павић. »Маџари су исте године и после били у рату са Србима, старајући се да се користе њиховом незгодом«, — вели Новаковић. Што се хрватски бан Иван, као емигранат, »десио тада код Твртка®, то не може бити доказ да је он био на Косову с Влатковом војском. Његово суделовање у косовској борби нити је, дакле, историјски потврђено, нити о њему има помена у народним предњима и песмама — па ни у оној приморској, коју је Павић узео за основу свога нацрта и коју он специјално назива „хрватском". Хрватски бан Иван, тај мученик борбе хрватске с Маџарима, доиста није заслужио да му се име •голико потрже ради небратске научне шпекулације, колико га је потезао у овојој књизи г. Павић", — вели Новаковић на једном месту своје студије. КаО што смо иоменули, Павић је у своме нацрту задржао онај ФалсиФикат о » угрској 8 господи из бугарштице и н$1 оним местима, где то баш никаква смисла нема. Њему су биле потребне потврде о учествовању Маџара у боју косовском, па ма то били и ФалсиФикати ! Но он није остао само на томе. Износећи натдрт за опевање чисто срЊског догађаја, који је Србину постао тужна, али и поносна светиња, он не може да се уздржи а да не покаже како га боде све оно што је сраско. Зато, што у српским народним несмама находи често придев „српски®, њега спопада зла воља! Он без оклевања исказује своје незадовољство, што су српске косовске песме „доспдне са своје сраске ексклузивности к , па поводом клетве Лазарове (»Ко је Србин и сраскога, рода, | И од сриске крви и колена . . . с( ) тврди: да су ти стихови »преначињени тек у нашем вијеку, када се име народно почело многом емФазом гдје год се да и не да истицати« и »када је иагубан секаратизам илеменскн ударио и у сам ирости народ « .'... Сувише је провидно зашто Павић овде јадикује над »племеиским сепаратизмом«, кад се врло добро зна да у простом народу, у коме су и постале ове иесме, не може бити ни говора о каквом племенском сепаратизму, кога је још маше могло бити у времену, у коме су ове песме постале. После овог зловољног испада Павићева јасно је, откуд у њега толика брига око српских »савезника«, откуда Маџара и Хрвата на Косову, откуда у приморској песми толико парадирају »угрска" господа. Но то није све. Српске ириморске песме (бугарштице), као што смо поменули, Павић специјално назива »хрвагск1ш а , јер је, вели, њих сиевао „прост народ хрватски« ; оне »знају и за косовски бој, знају за њ много више него ли икоја пјесма у Вуковој збирци® (!),, јер је »катасгрофа српска једнако бољела Хрвата, као и Србина" !.. . Тако Павић! Новаковић је лепо доказао, да су те приморске песме Дубровчанп примили од Срба, и да оне »нису ни мало мање српске од Вукових", а »по заједници и по болу срца народног не би се у Хрватској никад запевао косовски бој, нити би тамошњи »прост народ« ишта могао знати о њему, да се није племе српско пред навалом турском кретало од југоистока к северозападу, те да нису ио Хрватској иостале тако густе сриске колоније" .. . Да напоменемо овде куриозума ради да Павић, на једном месту своје научне расправе, назива » хрватским к несмама и све остале српске песме Вукове збирке, јер вели: »Ја то не чиним зато, што бих хтио рећи, да те пјесме нијесу српске (као да би то неко могао баш кад би и хтео !), него за то, што мислим да су и хрватске"... Овде се у Павића пробудио осећај братске заједнице Срба и Хрвата! После толиких поменутих испада, којима је

обелоданио злу вољу против свега што је српско, не штедећи ни најосетлзивију страну српскога народа, ко би још могао веровати Павићевој искрености, ко би поверовао да њега боли срце за братском заједницом? И на ово је добио врло леп одговор од г. Новаковића: »Има доиста много којешта, што је и српско и хрватско; али исто тако има и врло много ствари које су и српске и бугарске, и српске и словенске, и српске и руске, иа то ништа не смета да се зна, шта је опет само срнско и само руско, само српско и само словенско, само српско и само бугарско. И српска и хрватска свева, ма да је веома тесна од вајкада, није никад била толика, на није ни данас толика, да је српско и хрватско потпуно синонимно, и да се о свачем без разлике може рећи српско или хрватско 8 .. . Најпоеле, да напоменем још један Павићев проналазак који је, без сумње као и ови до сада, потекао из осећаја братске заједнице. У трећој песми он је тачно знао да наброји колико је који од војвода и савезника довсо војске на Косово, и, резултат његова набрајања достиже само — иола милиона! Помислите само, колико је Срба морало бити у 14. веку, кад је Лазар у својој малој држави — поред 20 хиљада Бошњака, (како Павић вели) а без Зећана и Захумаца, и без Срба у југоисточној и западној Маћедонији — могао искугшти толику војску! Зар то није тежња братских осећаја Павићевих да нас Србе начини великим и славним ? Штета само, ш.то нам он нсигде не номиње и колико је Турака било на Косову. Но што је он нронустио, то нам накнађује његов, и под његовом редакцијом, песник Мартић, који је у нреневању Павићева пацрта задржао целу половипу милиона срнске војске ; он вели приликом уласка Лазарове војске у борбу: .. . ( ( А Турака ко са горе лишћ а Побратиме ! стотина хиљада, Да ко броји и двјеста 6и било" . . . Јадни Срби! Где вам је слава, где понос народни да су вам претци јуначки изгипули па Косову у борби против много вепе силе турске?... Народне песме и предања казују да је Турака на Косову било тројином више. И историци тврде да срнске војске није никако могло бити више од 60 хиљада — заједно с босанском војском, а да је Турака било много више. Но варају се и историци и народна нредања, то Павић боље зпа ! Благо нама! Та, за толику војску није се у Еврони чуло све докле Наполеон пре 88 година не покупи све народе средње Евроие и пе поведе на Русију. Међер су Срби иод Лазаром били огромна сила и величина!... Павић је, ваља да, нарочито прећутао број турске војоке: да не би слика срнскога јунаштва испала ружна! . . . Ни овде, као ни у ФалсиФикату »угрске 0 господе, нити у »пагубној« српској екеклузивности, ИсепИа роеИса не би, за цело, ни на какав начин могла иослужити одбраном Павићевом. После ових напомена биће сувише јасно свакоме брату Србину, са колико се братске искрености и истинитости Хрват Павић латио овога посла: да срискоме народу нрикупи и веже у целипу сриске народне несме косовске, да васпостави негдашњу сриск у народну епопе ЈУ 0 ЈУ начк0 Ј и славној погибији на Косову, којом се с,рпски народ вазда с правом поносио. Његов велико-хрватски шовинизам није могао умукнути ни у овом деликатном послу! Он не трпи славу српску ни у иогибији српској ! Ти се, Србине брате, можеш само чудити толикој смелости једнога Хрвата, да на такав начин, тсби, из твојих народних песама, склапа твоју народну епопеју !!... (нАСТАВИЋЕ СЕ)