Нова искра

СТРАНА 196. НОВА ИСКРА БРОЈ 7.

врат патриотска идеја, на ме не пушта да данем душом ни тренутка. Опростим се од друштва и одем кући. Постављ„ен сто за вечеру. — Хајде да вечерамо. — Пе могу. Затворим се у собу, упалим свећу, седнем за сто и осећам страшан, неодољив каприц да морам до зоре написати. Опет као и прошли пут. Све се изгуби од мене, па најзад дођем до таквог тренутка да не могу ништа, ама нитпта, једну једину мисао да замислим, јер осећам како је неки грдан терет пао на мене, па ме нритискао. Притискао ми и душу и ум и то је терет, под којим се осећа само једно: »Морам до зоре написати!" Устанем, шетам по соби, лежем, седам опет за сто, па тек се од једном загледам у какав предмет, муке попусте и ја почнем мислити, рецимо, како ту и ту књигу треба новезати, како је штета што сам покапао мастилом по чаршаву и вазда тако ситних ствари. Па онда се сетим да сам се сутра договорио с друштвом да правимо излет и тек од једном кресне она страшна мисао: — Онда сад треба свршити ту иатриотску причу. Сад опет настану муке и патње. Уморим се, сан ме савлађује. Осетим главобољу. Соба пуна дуванског дима, на столу пуно кокица од цигара, попаљених машина, дуванског иуара. Напрегнем све силе, а оно место патриотске идеје искочи у памети нека глупост: — У мог дике чизмице на боре! Којешта., — Не морам да пишем па квит посла. Шта ту ваздан. Рећи ћу му кад дође: »Не могу, господине к , или боље клот: »Нећу«. Узмем са стола табак хартије, на који сам напрежући се ставио сто неких глупих реченица и избрисао. Згужвам га љутито и бацим, па осетих неко необично задовољство. Легнем у постељу. Сан ме савлађује и таман да утврдим сан, а оно тек пред очима се појави неки Турчин с грдном чалмом и јури на коњу с ништољем у руци неко Српче, а оно бежи, бежи, на таман сирото да утекне у шуму, а тек из честе други страшан Турчин с ножем, па потеже дете у груди. Прсну крв и ја презнух. —• Није него роткве! помислим љутито и затворим очи, па таман да заспим, тек оно опет искрсне мисао: —■ А патриотска прича ?! И мало, по мало почне опет пред очима оно несрећно комешање оружаних људи. И тако то мучење траје до пред зору. Сутра дан устанем блед, ломан, уморан, као да сам целу ноћ вукао кола. Већ сам тврдо решен, да не пишем, али ипак осећам терет, неспокојство, чудан немир, кад помислим да је сутра злосретан четвртак. У четвртак приберем сву снагу и очекујем господина уредника да му кажем отворено и јасно: — Идите без трага, господине, и ви и ваш патриотски лист. Нећу да пишем, јесте ли ме разумели, а сад изволте напоље, јер ја хтедох умрети због тих ваших трица. Горео сам од нестрпљења кад ће доћи, да му то кажем и да ми лакне души. У том чух куцање на вратима. —■ Напред! продерем се љутито, да се и по гласу позна да сам готов и да се тучем, ако ми што пребаци.

Уредник уђе са оним истим љубазним осмехом, а ја га дочеках намрштен, као највећег крвника. Кад ме погледа онако меко, благо, ја се чисто збуних од чуда. Некако ми изгледаше неприродно да се он тако љубазно понаша ирема мени, који бејах у стању да пуцам из револрера на њега. — Дакле готово је, је л' те?.. Хвала Вам много! додаде и не чекајући одговора. За чудо живо ја оборим очи и чисто се осетих застиђен, као ђак, кад не изради задатак, па не зна како да то каже благом и добром наставнику. — Извините, али верујте нисам могао. .. почех се правдати гледајући преда се. — Није готово? ! рече он очајно и погледа ме прекорно. — Верујте да сам имао таквих сметњи .... почнем опет извињавање ... — Задоцпићу с листом. Кад би могло до мрака бити, па макар ноћас да се слаже! рече он очајно. Ја извадих џепни сат. Три сата. — Виће сигурно! рекох с таквим убеђењем да се он умири. — Молим вас пожурите. Ја ћу доћи у осам! Извини се што ме мучи, насмеши се љубазно и оде. Кад он изиђе ја тек онда осетим сву тежину ове нове ситуације, која је куд и камо премашила дотадашњу. Сад настану онаке исте, само страшније, јаче муке тражења идеја. Написао сам око тридесет почетака и избрисао свих тридесет. И не осетих како је време пројурило. Погледам у сат. Седам и по часова. Скочим као опарен, докопам шешир и јурнем на улицу. Обузео ме неки страх од овог уредника, да бих радпје чекао чету са запетим пушкама него њега. Врљао сам споредиим уличицама, куд никада нисам прошао, нити сам мислио проћи, све од страха да не сретнем уредника. Искрсне од некуд неко слично лице, а мене текне нешто као нож у срце. У пивницу, где обично идем, нисам смео ићи, а кући још мање. Најзад ми се досади и обузе ме таква љутина, да сам био готов побити се с првим кога сретнем. — Отићи ћу кући и рећи ћу томе човеку да ме остави једном на миру и изгрдићу га као магарца. С оваквом одлуком пођем кући. Успут свратим у једну бакалницу да купим дувана. Бакалин иешто узнемирен, усплахирен, презну кад ја уђох. Потражим дувана. — Ух, што ме цреплашисте ?! рече човек кад ме боље загледа и одану. — Што ? — Помислих од вас да је један други господин што долази једнако те ме тера да му пишем све што се сећам из рата. — Па? — Па тако. Обећао сам да га скинем с вратапа сад тек мука. Куд сам ја за те ствари. Ко ће радњу да ми гледа? Он примети, да га ја гледам с тако искреним саучешћем, па хтеде прићи да ме загрли. — Па шта мислите чинити најзад. ■— Чудим се . . . Данас сам затворио дућан, па утекао од куће. Ако овако потраје зло и наопако. Па није један то, господине мој, него сам имао ја од многих такве муке.